Француски књижевник, академик Жан д’ Ормесон (1925–2017), једну од својих последњих књига, Отићи ћу једног дана не рекавши све (као и претходну, Свет је, најзад, нешто чудновато), насловио је стихом Луја Арагона. Иако је ово дело писац назвао романом, реч је о његовим сећањима и филозофским размишљањима о универзалним темама.

Пореклом из традиционалне католичке аристократске породице, Ормесон се сећа срећног детињства и часова проведених у замку свога деде, младости обележене ратним годинама, младалачке љубави коју је изгубио па поново пронашао и са њом путовао у топле пределе Грчке и Италије… Непрестано лутајући између стварности и фикције, писац нас води кроз вртлоге сопствене прошлости, али и историје универзума, расправљајући о постанку планете, човека, постојању Бога, о истини, књижевности, политици, филозофији, понајвише о науци. Са огромним искуством човека, ерудите, књижевника, Ормесон, обраћајући се пре свега самоме себи, закључује да све пролази и све се мења – књиге, породица, обичаји, границе, монете… Ипак, бележећи своје успомене, „раштркане и неуредно прикупљене, на живот који се завршава и на свет који нестаје“, као завештање оставља читаоцу ову збирку, да му она „врати оно мало наде која му толико недостаје“ и утешну мисао да ће будућност, ма каква била, сигурно донети нешто друго и нешто ново.