Само неколико дана пре него што ће председник републике одликовати његовог старијег брата орденом Легије части, Фредерик Бегбеде због конзумирања кокаина на јавном месту, доспева у притвор. Прве непроспаване ноћи проведене у паклу иза решетака, „без књиге за читање и пилуле за спавање“ и борећи се са клаустрофобијом, почиње да пише роман о свом пореклу, „у глави, без оловке и затворених очију“, чврсто одлучивши да књигу једнога дана и објави.

На почетку аутобиографског Француског романа Бегбеде открива да „велика црна рупа прекрива његово сећање“ на првих петнаест година живота. Срећом, „књижевност се сећа онога што смо ми заборавили“ и писање му даје „натприродну снагу“ да се избори са амнезијом и реконструише своју прошлост. Како се књига ближи крају, тако навиру „аутофлешбекови“, потиснута сећања на приче о прецима – сиромашном племству са мајчине, богатој буржоазији са очеве стране, на заборављене догађаје и мирисе детињства, а пре свега на „двоструки живот“ који је водио после развода родитеља – стварни, свакодневни живот са мајком и повремено, необавезно дружење са оцем на егзотичним путовањима и у луксузним становима где се окупљао париски џет-сет седамдесетих година двадесетог века. Исповедајући своју прошлост, писац открива да је развод родитеља био узрок његових комплекса и болесне стидљивости у младости, а касније, његових неуспелих бракова и не баш блиског односа са ћерком. Кроз причу о историји своје породице Бегбеде помиње и поједине историјске догађаје, посебно немире 1968, који су уздрмали и изменили традиционално француско друштво.

Не нарушавајући ток евоцирања успомена, породичну и интимну причу писац прекида епизодама у којима, са иронијом и хумором, описује мучне тренутке боравка у притвору и истражном затвору, „гњилој клоаки у центру Париза“, престонице државе која себе сматра земљом људских права. Уз то, фрустриран је и чињеницом да је „celebrity“ и да ће се његовим случајем, за пример осталом свету, радо позабавити и тужилаштво и медији.

Фредерик Бегбеде (1965), књижевник, телевизијски водитељ, колумниста Фигаро магазина, уредник часописа Луи, један је од најконтроверзнијих и најчитанијих савремених француских писаца. Након објављивања 2009. године, Француски роман био је међу најпродаванијим књигама у Француској, а Бегбеде је за ову интимну исповест добио значајно књижевно признање – награду Ренодо.