Марокански писац Тахар Бен Желун (1947) нашим је читаоцима познат по роману Света ноћ, награђеном Гонкуровом наградом 1987. године. Бен Желун пише на француском језику, углавном о нама мало познатом свету земаља Магреба, понајвише Марока. Последњи његов роман, Брак из задовољства, сага је о три генерације мароканске породице, чију је судбину одредила љубав двоје људи различите боје коже, вере и социјалног статуса. Љубав је почела привременим брачним споразумом – браком из задовољства. Према исламским законима и обичајима, ова је брачна веза дозвољена мушкарцима који ради послова одлазе на дужа путовања, да би се они сачували греха и искушења да посећују проститутке.

Амир, успешни трговац из Феса, боравећи пословно у Дакару по неколико месеци сваке године, обнављао је брачни уговор са младом црнкињом Набу. Са овом егзотичном и сензуалном женом, он открива нова сексуална искуства и снажна романтична осећања, која до тада није упознао у традиционалном браку са Лала Фатмом, са којом има четворо деце. Драма у Бен Желуновом роману почиње у тренутку када Амир одлучи да прекрши правила, поведе Набу у Фес и њоме се ожени. Од првог дана Набу се суочава са љубомором беле супруге, са мржњом, презиром, злобом и суровошћу нове породице и нове средине, а њена се несрећа, жртва и патња увећавају након рођења близанаца – једног белог а другог црног. Боја коже одредила је живот и њених синова – Хусеин, бели близанац, постаје успешан трговац, поштован у друштву; црни близанац Хасан, никада прихваћен као равноправни члан породице и припадник средине у којој је рођен, води несрећан живот, пун драме и неуспеха, а такву судбину, чак трагичнију, наслеђује и његов син Селим, још једна жртва своје црне боје коже.

Како је Бен Желун изјавио у једном интервјуу, роман Брак из задовољства потпуна је фикција, али, нажалост, у њему ништа није измишљено. Радња романа смештена је у три града – Фес и Тангер у Мароку и Дакар у Сенегалу, у период од четрдесетих година 20. века до 2010. године. Бен Желун у овом роману пише пре свега о животу, сагледавајући га са многих аспеката. Пише о љубави, браку, деци и породици, путовањима, пословима, обичајима… Вешто дочарава и како се традиционално, патријархално мароканско друштво, пуно верских и расних предрасуда, после стицања независности од француске доминације 1956, мења у модерно друштво, које настоји да ухвати корак са западним светом. Међутим, дирнут свакодневним сликама трагичног живота великог броја азиланата и миграната из подсахарских афричких земаља, скитница и просјака на улицама великих градова Марока почетком 21. века, овим романом Бен Желун упућује и оштру критику данашњег друштва, у коме влада несмањено, чак директније и очигледније насиље, верски фанатизам, родна и расна нетолеранција и неравноправност, песимистички закључујући да је „борба између светлости и таме вечита и никада се не завршава“.