Полазећи од претпоставке да су митови идеје о сопству, човеку, друштву, свету, историји које смо некритички усвојили, „натурализовали“, тј. прихватили као нешто што се подразумева и не доводи у питање, јер нам то олакшава свакодневни живот и рад, италијански филозоф, социолог и психоаналитичар Галимберти успео је да у оквире једне, додуше обимније, али и читљиве и интригантне књиге, која својим стилом и ненаметљивом зналачком уверљивошћу излагања чврсто држи пажњу читалаца, сакупи и кратко али не и на упрошћен или површан начин, изанализира скоро све савремене индивидуалне и колективне мисаоне „протезе“, оквире и невидљиве темеље мишљења, поступања и међусобних односа који су модерном човеку односно различитим заједницама, друштвима, државама и другим јаким и хегемоним актерима данашњег света из различитих разлога потребни, као средства организације свакодневице и сналажења у њој, као генератори и стубови моћи и утицаја, као извор повластица, али и утеха или оправдања за грешке и промашаје… Позивајући читаоца да заједно са њим и на основу његових коментара мајчинства, полног идентитета, младости, моде, интелигенције, технике и технологије, прогреса, рата и тероризма, тржишта, расе (укупно осамнаест идеја: 9 везаних за индивидуални идентитет и приватни живот и 9 које се тичу читавих друштава односно глобалних трендова и дешавања) преиспита своја уверења, Галимберти заговара критичко мишљење које се не боји криза које демонтирање и демистификовање свих окошталих мисли, ставова и вредносних оријентација повлачи за собом.

Третирајући их и као својеврсне духовне болести, очигледно наследне, Галимбери тврди да су митови чијом се демитологизацијом бави, ако су и били функционални у културноисторијским моментима свог настанка, данас потпуно дисфункционални јер од људи и заједница који их својим понашањем утеловљују чине пуке посматраче живота и света који, заправо, не разумеју. Због тога је његова књига и својеврсна умна или терапија за ум, просветитељско штиво с којим се читаоци не морају у потпуности и у сваком погледу слагати, које могу и треба да преиспитују на исти начин, онако како аутор ове збирке филозофских есеја преиспитује идеје које, по њему, образују координате савременог света.