Својеврсни бестселер (са, за сада, 4 издања) докторска дисертација Радине Вучетић, преточена у врло занимљиву студију српске и југословенске културе током бурних 60-их год. двадесетог века, заснована је на исцрпној анализи архивске грађе, мемоара културних и политичких радника, тадашње (партијске и мање партијске, али и тзв. шарене) штампе и периодике везане за различите културне делатности, од позоришта до филма. После кратког увода у релевантне моменте југословенске спољне политике, дипломатије и међународних односа после Другог светског рата, који читаоца упознаје са политичким, идеолошким и економским оквирима културног стваралаштва, свакодневног живота грађана тадашње Југославије, рецепције иностраних филмских, музичких, књижевних и других остварења и перцепције значења и вредности појединих производа, Радина Вучетић посебно обрађује феномене као што су: амерички (тј. холивудски) филм, џез, стрип, поп-арт, америчко авангардно позориште итд., како са становишта њиховог некада постепеног, а некада наглог, силовитог продора на југословенску сцену и тржиште, тако и са становишта њиховог утицаја на домаћу продукцију, али и на свест и ставове различитих интересних група (политичара, уметника, продуцената, критичара) у вези са функцијама културе у друштву и држави и односом између културе и идеологије. Посебна пажња посвећена је свакодневици, те утицају америчких мода и роба на формирање домаћих навика, укуса, жеља, очекивања. На основу ових анализа, читалац стиче прецизнију слику о дометима, дубини, врсти и правцима тих утицаја, те колико су они у различитим сегментима свакодневице и културних делатности доприносили променама – колико су и када били део бунта и уметничких тежњи ка новим поетикама, а колико средства манипулације јавним мњењем и постизања неуметничких циљева. Допринос „американизације“ односно „кокаколонизације“ ширим друштвеним променама у бившој Југославији, па и у Србији, показује се као неспоран али не и једнозначан, те ауторка у вези са културном политиком тог парадоксалног, по њој шизофреног периода, говори о политици Јанусовог лица.
Демократичност, оличена кроз присуство најавангарднијих светских трендова у Југославији, свакако је код домаћих уметника створила илузију да и они могу да се изражавају слободно, а чувари слободе су слободу, очигледно, доживљавали другачије. С појавом политички спорних дела, насталих донекле и у поменутој илузији, власт је све више примењивала пристиске, цензуру и забране, што је идеју о уметничким и другим слободама, и о отворености за авангардно, заправо, учинило гротескном.
