Списатељица романа „О крилима и чудима“ Александра Филиповић води нас у духовиту и необичну авантуру несвакидашње дружине малених шумских становника који су се одважили на велики подухват – спасавање плавокриле лептирице Плаволисе од најстрашније претње која ју је могла задесити – шпенадле.
Већ на првим странама романа читалац ће крочити у чудесни свет необичних јунака. У том свету сусрешће длакавог скелара Чупу који гаји необичну страст према камашнама и воли да размишља о забавним чињеницама (колико је метара мачјих бркова потребно да би се стигло до Месеца, да ли је трчуљак вранина брза храна, колико пута колибри за мерење времена мора да замахне крилима док пролеће не смени зиму…), упознаће покуњену бубамару без туфни која је због свог недостатка добила надимак Ротквица, прелепу лептирицу византијскоплавих крила Плаволису, трута који брка језике, фаличну глисту и жира који смишља афоризме. Учествоваће са њима на турниру бубамарићу-панићу, а потом, ако буде довољно одважан, придружиће им се и у смелом походу на шпенадлу. Смејаће се врцавим дијалозима, необичним надимцима, језичким каламбурима, научити штошта о „бубљем“ свету, а на крају сваког поглавља „упиће“ разне мудролије и важне лекције о животу, љубави и пријатељству (Препреке не изгледају тако страшно уз пријатеља. Чак ни оне у виду школских грубијана; Ако верујете да ће вас оно што поседујете учинити бољом особом, у заблуди сте као вилин коњиц Петроније када очекује бесплатни ручак на латицама биљке месождерке; Чувајте пријатеља. Можда ће каткад имати сумануте идеје, али ће увек бити ту да вас спречи да се избламирате пред симпатијом…). На самом крају романа, кроз речи древног паука Мокрањикуса, ауторка ће својим младим читаоцима послати најважнију поруку: да никада не престану да воле, да никада не престану да се играју и маштају. Јер љубав, машта и игра живот претварају у чудо.
Списатељица Александра Филиповић (1983) добитница је прве награде Радио Београда 1 и емисије Добро јутро, децо за најбољу причу за децу (2018), прве награде за афоризам на Фестивалу хумора и сатире СЛЕМ (2018) и специјалне награде Удружења Мокрањац за причу објављену у зборнику прича за децу Музика прича (2018).
Сигурно се питате, шта су, за име цвета, длакави скелари?! Будите стрпљиви и сазнаћете. Ево назнаке:
Длакави скелари припадају бићима која пролазе кроз метаморфозу. „Правописни речник бубљега језика“ наводи да реч метармофоза означава преображај и води порекло од тренутка када је гусеница Метузалем Метаморфозис први пут приметио да су му израсла крила.
Као што вероватно наслућујете по његовом надимку, Чупа је био чупав. Дугуљасто светлосиво тело прекривале су беле длаке. Под њима се црнела ситна глава. Пузао је по земљи, грицкао лишће и настављао славну традицију обичности својих предака. Да, сада сигурно погађате, ово су особине типичне гусенице длакавог скелара или како они који су завршили високе школе више воле да их називају – carcharodus floccierus.
Чупа је имао необичну склоност. Страст. Опсесију, ако желите. Волео је камашне. Камашне су оне префињене ствари које се обују преко ципела и служе да ноге господе изгледају још господскије.
