Прва књига за децу Живорада Недељковића остаје на трагу поетике коју познајемо из његових писања за „одрасле” читаоце, посебно оних из каснијег периода. Наиме, једна од пресудних тема збирке Најлепше вештине јесу, с једне стране, читање, и са њим неодвојиво повезано сазнавање света, и с друге, језик и писање, који нас воде до питања стварања али и освајања постојећег (отуда су и песник и научник устрептала бића јер наслућују суштину). Песник подвлачи важност читања (Читања су надасве битна и за бића ситна, Кад читаш, не постоји криза и сл.) а у својеврсним аутопоетичким исказима разоткрива своју веру у чудо поезије и заокупљеност језиком (да парафразирамо стихове из песме „Како је настала ова књига”: живот је крчаг поезије и песник пије из те тестије). Отуда не чуди што су бројне песме посвећене настајању („Како су настале птице”, рибе, ваздух, траве, бука, љубавна поезија, грешка, говор, сладолед, „Како је настало како”) и што је велика већина њих изграђена на језичкој игри, било да је њен покретач свакодневни говор или неки устаљени израз, фразеологизам који песник разграђује. Живорад Недељковић и у овој књизи истиче да је од свих вештина најтежа, али и најлепша, она која се односи на ОВЛАДАВАЊЕ ЈЕЗИКОМ те да је језик врх који се најтеже осваја.

Зато је ова поезија намењена деци која су искусни и „упућени” читаоци (у њеним стиховима своје место су нашли Мунк, Сезан, Гоген, Превер и његова Барбара, Петрарка и Лаура, Шлиман и Троја и многи други) али и онима истанчаног сензибилитета јер ће такви у њој пронаћи најфинију лирику и непатворену емоцију.