Kacperiada. Opowiadania dla labuzow i nie tylko.
Касперијада је збирка прича пољског аутора Гжегожа Каздепкеа. Сваку причу чини по једна догодовштина из породице малог Каспера, а намењене су деци узраста од пет до седам година. Приче су исприповедане са становишта Касперовог тате, који је необичан по томе што је Касперу често саучесник у игри, док мамин лик доприноси породичној равнотежи, било тиме што се и сама прикључује игри или тиме што негодује када тата и син у њој претерају.
Ове догодовштине представаљају начин да се путем игре стекне знање о другоме и о томе како је бити у туђој кожи (заменом улога, Каспер ће бити „тата“, а тата „мама“, мама ће бити „сека“, а пластични кловн „дете“, Ко ће волети маленог кловна?); или о томе да је потребно бити оно што јесмо (када Каспер глуми деду, тата преузима улогу Бетмена, а мама тетке, Најбоље је да будеш то што јеси). Замене улога саме по себи су комичан, али и поучан поступак којим се деци пружају важне поуке.
Поред тога, у овој књизи се оно што је свакодневно или свима познато, попут муке с рукавима приликом облачења (Страшна пустоловина), купања (Купње), игре у песку (Благо у песку), дечјег неслушања родитеља (Уши на продају) или одласка у вртић (Трка), онеобичава и постаје предмет маштовите и духовите игре.
Деца се ненаметљиво, на забаван начин упознају и са тиме шта је пешчани сат, шта значи кад је неко „надувен“ или како се треба понашати према пријатељима који су болесни.
Гжегож Каздепке (1972) је пољски писац, сценариста и новинар. Његове књиге за децу одушевиле су и децу и одрасле. За Касперијаду добио највећу пољску награду за књижевност за децу „Корнел Макушињски“, а књига се нашла на почасној листи најважније међународне организације за децу и младе – IBBY.
Касперијаду је илустрацијама обогатио Пјотр Рихел.
Уши на продају
Уши су захвална тема.
Већ сам писао о ушима свог сина Каспера – сад је време за још једну причу.
Био је један период у нашем породичном животу кад нам се чинило, мојој жени Магди и мени, да Касперу уши уопште нису потребне, штавише – да му само сметају.
Кажемо: „Каспере, дођи да ручаш!“
Он ништа.
Кажемо: „Каспере, идемо кући!“
Он ништа.
Кажемо: „Каспере, излази из каде!“
Он ништа.
Играо би се и даље, као да наше речи уопште нису допирале до њега; правио је колаче од песка, гледао телевизију, брчкао се у води – у зависности од тога где се у том часу налазио.
„Можда је оглувео?“ – уплашила се једном Магда, али одмах сам је умирио.
„Пази сад ово“, рекао сам, а онда сам викнуо окренувши се према базену с песком, из ког смо већ добрих петнаест минута покушавали да га дозовемо. „Сине, дођи на сладолед!“
Каспер је у трену скочио на ноге, покупио кофицу, лопатице и створио се испред нас.
„На штапићу?“ – упитао је облизујући се. „Или у чаши?’“
Дакле, није оглувео.
