Књига „Хоћу кући!“ намењена је деци предшколског узраста и почетних разреда основне школе. Она може бити одлично штиво за заједничко читање родитеља и деце, пошто на духовит начин говори управо о њиховим односима.
Јунак ове књиге, дечак Никола, наљутио се на родитеље који су му искључили игрице и послали га у кревет, и волео би да има неке друге, боље родитеље. Жеља му се и остварује путовањем од једне до друге планете на којима проналази баш онакве родитеље какве му се чини да би желео да има.
Карикирањем и комичним преувеличавањем Јасминка Петровић налази прави и деци близак начин да пише о озбиљној теми васпитања. У „новим“ Николиним родитељима она представља различита родитељска претеривања, од превелике неозбиљности (мама и тата су деца млађа од Николе и само би се играла) и претеране брижности (мама-џиница и тата-џин), до превише строгог и захтевног васпитања (озбиљни, коцкасти родитељи). Засмејавајући и децу и родитеље, ауторка на забаван начин даје педагошку поуку о особинама „обичних“, „нормалних“, несавршених родитеља, какви су Николини, који на првом месту Николу воле, што их чиним и најбољим могућим родитељима.
Књигу је илустрацијама обогатила Ана Петровић, а оне својом ведрином чине ово духовито дело деци још привлачнијим.
„Мрак је у тренутку нестао, а Никола је ударио задњицом о трамболину. Одскочио је увис још неколико пута, а онда се умирио. Сасвим. Нетремице је гледао у девојчицу и дечака који су извиривали иза једног дрвета.
„Здлаво, Никола! Ја сам твоја нова мама“, девојчица се осмехнула.
„А ја сам твој нови тата!“ – рекао је дечак и запљескао рукама.
„Хм, то је нека грешка!“ – чешкао се Никола по глави. „Ви сте млађи од мене. Како можете да ми будете родитељи?“
„Лепо, моземо“, кикотала се мама-девојчица. „На твојој планети је све могуце.“
„Али ко ће да ме пробуди за школу? Ко ће да ми спреми доручак?“ – Николу је хватала блага паника. „Ко ће да ме вози на пливање? Знате ли вас двоје уопште где се налази базен?“
„Овде нема ни учења, ни пливања, а најмање спавања“, објаснио му је тата-дечак.
„А шта има?“ – Никола је био у чуду.
„Иглањееее!“ – повикала је мама-девојчица и подигла обе руке увис. „Хајде, сине, ста цекас? Влеме је за иглање! Блзо, блзо, блзо!“
