У збирци кратких интерактивних прича Џепне приче Игор Коларов, писац за децу и младе, на шаљив начин позива дете-читаоца да учествује у стваралачкој игри тако што ће допунити реченице, почетак, средину или крај приче, именовати јунаке, смислити реплику коју изговара неки лик или од задатих речи написати своју причу. Директним обраћањем дете се позива да буде саветник, помоћник, аутор или јунак  приче коју је наратор започео.

Тако се хијерархија писац – приповедач – главни лик – споредни ликови – читалац  нарушава сталном заменљивошћу њихових улога. Сам текст је предмет игре (метатекст), приче се антропоморфизују и опредмећују („Слободно уђи у крезубу причу!“), а нонсенс, парадокс, алогизам, поигравање језиком (нпр. са буквалним и пренесеним значењем фразеологизма) главне су особине стила. У хуморног „тестирања“, којим се  постављају озбиљна и шаљива питања  и  нуде  измешани озбиљни  и шаљиви/алогични одговори, дете се упућује да истражи чињенице из историје, географије или опште културе или да, рецимо, напише шта је то љубав.

Оваквим концептом, својом отвореношћу и игривошћу Џепне приче подстичу креативност и машту детета, а  у подучавању путем игре скрива се  њихова дидактичност. Као такве, погодне су за креативни рад са децом млађег школског узраста и могу се обрађивати (допуњавати) у настави или на часовима креативног писања. У пракси се испоставило да деца лако прихватају оно што је писац за њих започео, да разумеју хумор, парадоксе и алогичне спојеве, које онда и сама стварају.