„Бандоглавић Страхиња“ је роман намењен најпре млађим тинејџерима, који су на граници детињства и младости, али је занимљив и деци млађег узраста. Њен јунак Страхиња, из чије перспективе је роман исприповедан, ученик је шестог разреда. Узбудљива детективска прича о проваљивању школе преплиће се са мотивима заљубљивања и пријатељства. Занимљивости књиге доприноси и имагинарни лик човечуљка Глигорија, Страхињиног помоћника у откривању „мистерија“ које га муче.
На питак и тинејџерима близак начин, са много хумора, уведени су типични проблеми одрастања, попут доживљаја сопственог тела и личних способности, и односа са вршњацима, наставницима и родитељима. Скицирани су ликови наставника и начин на који их ученици виде, а ликови Страхињиних родитеља дати су као пример доброг родитељства.
У дијалогу Страхиње са мајком унето је тумачење епске песме са загонетним крајем „Бановић Страхиња“, чији је јунак „највећи фрајер 14. века“. На „методички“ занимљив начин нуди се могуће разумевање понашања ликова ове песме. Између ње и сижеа романа везу чини порука о заузимању туђе тачке гледишта, што представља начин да се разумеју нечији поступаци.
Обрти који радњу романа чине узбудљивом, истовремено су и важна поука о различитим перспективама из којих се нечија личност може сагледати. На тај начин се разбијају стереотипи о фудбалерима, одличним и лошим ђацима или девојчицама. Искуство које Страхиња добија о животу, поставши део једне детективске, једне љубавне и надасве једне приче из савременог школског живота, јесте сазнање о сложености људске природе, о илузијама и привидима вешто утканим у динамичну радњу блиску савременом детету.
Синиша Соћанин (1972) пише за децу и одрасле. За децу је написао еколошки комад “Господари метле“, драмски текст „Петрарка“ и роман „Бандоглавић Страхиња“.
„Исто поподне, чим сам стигао кући, прочитао сам свог имењака Страхињу.
Почињао сам неколико пута. Нисам могао да се концентришем. Тата каже да је то због дигиталних технологија, које нам од мозгова праве угњецкану кашу од млевене лење пите. У преводу, претварају нас у глупаке који не умеју да задрже пажњу на једној ствари, неспособне да се концентришу и потруде, који све желе сажвакано, одмах и без икакве муке. Тако смо навикли, каже тата, „јер то нам пружају дигиталне технологије“. Вероватно је у праву, али то је мој свет. Они су морали да се муче, каже, „за сваку ситницу“. А ја се, као, не мучим кад овако упропаштен, мислим после Инстаграма, узмем да читам неку епску поезију, писану тим старинским језиком? Дакле, свако има своје мучење.“