Поштовани и драги читаоци,

Ликови овог романа су и приповедачи, заправо, негативци, који аудио записе својих животних  прича шаљу психијатру. Радња почиње у њиховом завичају, на Пештеру, када једном од петорице другова који је лекар у иностранству, јављено да му је преминуо отац, због чега се враћа у завичај, сусреће се са пријатељима из младости и одмах суочава са злочином, лажима и преварама.

Не ради се о роману тока свести јер ће доктор убрзо постати само лик у њиховим сећањима, а преостала тројица су људи са оне стране закона, који напуштају завичај да би учествовали у разним злочинима и злоделима, од препродаје дроге, отмица па и убистава. Као да је немилосрдност природе у којој су поникли, научила људе суровом преживљавању па и утишавању или искључивању савести.

Женски ликови су светлија страна овог романа, мајке се боре да прехране и сачувају своју децу, јер суровост је овде начин живота. Положај жена изражава и пети ,,друг“, вирџина Амела, која трчи и сања о учешћу на маратону у Њујорку, све док са једним од другова не открије своју женскост и побегне, што је једини начин да се изађе из овог зачараног круга зла које се преноси генерацијама.

Читаоцу је тешко, не може да развије симпатију према неком лику. Лемез, иако можда најнегативнији од свих, бива суочен са оцем једне од својих жртава, који му постаје веома близак, због чега га и сустиже суд сопствене савести.
Док роман говори о суровостима и природе и људи у чијим страшним вихорима настављају да се рађају и умиру, друже у кафанама, љубе, воле, растају, пате, одлазе и враћају се где су рођени, скреће се пажња да злодела и појавне облике зла многи као да не могу, нису у стању,  да предупреде, спрече, зауставе.

На некој другој страни света, где природа такође није благонаклона, али је више нетакнтута од људи, баш тамо постоји острво на коме је „смрт забрањена”. Тамо отац жртве због које је Лемез пресудио себи, проналази уточиште за себе, иако то истовремено представља неправду и повреду према његовом новорођеном сину, остављајући утисак непрекинутог тока  патње и бола.

 Одсудство осуде скреће пажњу читаоцима на проблем непрепознавања и игнорисања постојања зла док најбезазленији и најчистији  најпре упадају у замку, јер друге људе виде по свом лику.

Алузија наслова  на Херодотов мит о првој речи фригијских близанаца изолованих  од људи ‒ бекос (хлеб) наводи да у свему томе и после свега, оста  реч, а њена снага је огромна, понекад је само она довољна и одлучујућа.

Марина Ђенадић