Поштовани и драги љубитељи књига,

Шта очекујете од читања књига? Нова сазнања, упознавaње других култура, боље разумевање прилика и света око себе, или све то заједно? Ево једног иновативног историјског романа који ће дати одговоре на ова питања, али пре тога, да се подсетимо да ли знате ко је пројектовао зграде: Владе Србије, Министарства спољних послова и Генералштаба, Југословенског драмског позоришта, стубове на Бранковом мосту, многобројне елитне виле, цркве, делове зграде Патријаршије, као и многобројне декоративне елементе: паркове, фасаде и др? Сва наведена и многа друга здања су дела  архитеката пореклом из Русије који су после Октобарске револуције, захваљујући краљу Александру Карађорђевићу, нашли ухлебљење у Србији. Стога, културно-историјске везе између Руса и нас биле су веома живе и у XX веку. Велики број Руса и људи са руског говорног подручја у непосредном окружењу вам вероватно делује познато и савремено? Сведоци смо да се историја на најчудније начине може понављати, те би је ваљало и добро разумети. Делимично поводом сто година руске емиграције у Београду, Пеђа Ристић 2019. године објављује свој трећи роман ,,Ковш“, који је по много чему необичан. Роман ,,Ковш“ представља славан повратак традиционалном жанру историјског романа у коjeм ће уживати и читалачка публика и критика. Хронотоп употпуњује вредан антиквитет из времена сутона Царске Русије – гламурозна сребрна чинија – ковш која путује Европом током XX века – илуструјући наш словенски фатализам, склон екстремима, мегаломанији и крајностима, али проткан емоцијама и топлином. Ковш је и предмет о коjeм се говори у делу, с обзиром на то да је прошао читав век, од руске емиграције до почетка XXI века, подсећајући нас да су вредност и цена променљиве категорије.

Веома иновативан и комплексан, историјски роман у којем је исприповедана сага нишке фамилије Аксентијевић, испреплетена са драматичном животном причом Руса Никите, емигранта. Али, главни лик романа је, међутим, вредан уметнички антиквитет ‒ ковш. Радња почиње у Царској Русији, у сâм сутон царске династије, када уважени драгуљар Фаберже прави ову монументалну чинију за елитни царски пук. Током XX века, премештан по европском континенту, ковш мења вредност и намену. Крајем века проналази га Момир, Београђанин који се одселио у Беч у потрази за бољим животом. Ова сага је и путопис који траје сто година, колико је ова гламурозна чинија учествовала у различитим феноменима и контрадикторностима. Представља и хронику чији је ток испреплетан и испресецан, илуструјући парадоксе века иза нас, у којем су се на неприродне и грубе начине мешали аристократија и пук, висока уметност и кич и приземно понашање. На крају, путопис и пут ковша се завршавају, круг се затвара. Рестауриран, ковш је враћен на место одакле је и потекао ‒ у Русију, а кључни моменат се одиграва у Западној Европи! 

Раздори и свађе, отворена и нерешена питања и даље остају таква, што је најбоље исказано транспонованим говором приповедача: „не умемо мирно да се не слажемо“ ‒ што су наук, поука и порука овог историјског романа. Питање је само колико желимо и колико смо спремни да их усвојимо и применимо? Најбоље је о томе промислити након читања овог романа у коме спознајемо и миримо све разлике, читајући.