Добитница Пулицерове награде за књижевност за роман Олив Китриџ, америчка списатељица Елизабет Страут и у роману Зовем се Луси Бартон успешно и ефектно користи не превише рабљене наративне односно композиционе технике. У овом случају реч је о мозаику кратких епизода из различитих периода нараторкиног живота које се одвијају и којих се сећа за време једног боравка у болници, који се ненадано одужио и још ненаданије довео до поновног сусрета мајке и ћерке после много година током којих се комуникација са породицом одвијала само путем ретких и мање-више хладних, кратких разговора телефоном. Тих неколико дана из свог живота и разговоре које је с мајком водила, неисказана осећања и мисли које су те разговоре пратили, нараторка евоцира много година касније, повезујући их са неким другим антериорним и постериорним епизодама, при чему је, како је то већ и насловом наговештено, приповест пут самоспознаје и, што је важније, самоприхватања тј. разумевања не само спољашњих, материјалних и друштвених околности које су је формирале и утицале на њена животна опредељења и ставове, већ и свих неких наизглед небитних и краткорочних или тренутних појава и емоција које су постале део њене личности. Потенцијално патетична – јер се у њој, у првом лицу, приказује жена потекла из најнижих друштвених слојева, из потпуне оскудице, из породице стигматизоване не само због свог сиромаштва, већ и због ненормалног понашања њених чланова (родитеља, пре свега), што је њено детињство учинило додатно трауматичним искуством, без обзира на накнадно разумевање очеве ратне трауме и њених патолошких манифестација, жена која, у периоду тешке исцрпљености од болести са мајком разговара о људима чије су судбине подједнако несрећне – ова приповест, ипак, није ни срцепарајућа исповест, ни сентиментално ламентирање над злехудом судбином. Елизабет Страут је причи приступила минималистички, карверовски, остављајући сугестивне празнине у тексту, не исцрпљујући експлицитно значењски и емотивни потенцијал детаља разговора или ситуација. Притом је овакав поступак оправдан психолошким профилом нараторке, стрепњом од отвореног суочавања како са собом тако и са светом, од предубоког „копања“ по сопственој и туђој интими, од коначног формулисања и исказивања свих нијанси осећања и доживљаја, која њену приповест све време прати. На овај начин ауторка успева да суптилно пренесе своје увиде како у људску себичност, саможивост и механизме одбране од емотивних траума, тако и у потребу да се освешћују и превладавају, од које зависе сви међуљудски односи, породични, пријатељски, класни (и у наводно бескласном друштву) односно друштвени. Упркос тегобним искуствима и болним увидима, читав роман такорећи одише благошћу и саосећајношћу.

Као роман о постајању уметником, Зовем се Луси Бартон садржи и назнаке сопствене поетике, засноване на ставовима и делима фиктивне списатељице Саре Пејн.

Читаоцима који Луси Бартон и њен свет заиста доживе, као животне и уверљиве, на располагању је и књига Све је могуће (Booka, 2017), у којој је свакоме од ликова о којима Луси разговара с мајком, али и самој Луси као старијој и већ релативно успешној списатељици, посвећена по једна прича, у којој се, између осталог, тематизује и њихова реакција на то што су постали споредни, кроки-ликови у туђој причи.