Макс Блехер је скоро заборављени румунски писац. По опусу који је створио за време свог кратког живота (29 година) близак је модернистичкој књижевности. Роман Збивања у непосредној нестварности писао је, дакле, млад али и тешко болестан човек.

Прича тече у свету сенки, на ничијој земљи, у борби између пропадљиве материје и светлости духа заробљеног временом и болесним телом. Свет клизи, растаче се, ствари се расплињавају. Бег од бола могућ је у пределима тишине. Они се траже у случајно насталим пукотинама у времену. Неки људи су затворили себе у љуштуре и вире отуда као пацови, претрчавајући у страху кроз живот као преко прометне магистрале. У болесном телу Макса Блехера заробљен је живот који не може да се избори са колебљивом стварношћу. Живот  се љуља, растаче се као предео кроз кишу и поново се саставља. Шта је стварност? Колико стварности има? Јесмо ли сви само илузија неке стварности, покретне слике, прогнаници? Наше стварности и нестварности се сударају и преплићу. Рађају се радост, бол очај… Писац посматра себе „изнутра“, заробљен је и без наде. Живот му се као у сну прелива у паралелне стварности, у скривене пределе душе и у дубоке нестварности. Ако је живот само сан, дакле нестваран, морамо се некад пробудити, а у каквој то стварности се будимо? Ово је наслућивање неких других светова. Безнадежно и узалудно мучно провлачење између стварности коју ствара наш ум, стварности онако како је други виде и стварају и слутња, запжање неких других облика бивствовања.