Ово је први роман Предрага Марковића. По речима писца роман је започет 1990, а објављен 2017. године.  Сазревао је  кроз те мучне, страхотне године и искристалисао се у прави бисер наше новије књижевности. Јесте и историјски роман, али почива на дубоком промишљању и запитаности писца о испреплетености судбина народа. Кад почнете са читањем  овог дела, бивате заведени: стилом, темом, изгубљени у лавиринтима ове вишеслојне приче и у лавиринтима историје- оне о којој пишу књиге и којој су нас учили и оне друге- скривене. Роман Заводник ништавила је слојевит и састављен из више прича. Тешко је ходати његовим ходницима, потребна је Аријадна и њено спасоносно клупко да дођемо до краја и до истине. Та нит која нас сигурно води кроз све приче  је сеоба Срба у Русију у XVIII веку и досељавање избеглих Руса у Србију после  Великог рата. Једну причу са своје самртне постеље прича Вера Јевгењевич Клусов,  која открива своје порекло. Другу, њен лажни отац Јевгеније Клусов,  снајпериста,  потом доушник, који зна али крије своје порекло. Он је агент, власник више идентитета, господар лажи, слуга једног режима и једне идеологије с грешком, идеологије која је наоко наклоњена људима, а у ствари “једе” и  уништава људскост. Ту је и Игор Исток- Србин који се стиди свог порекла, јер су га учили да је Југословен. Имамо још један ниво приповедања, када научник, грађанка, Вера- потомак Срба који су населили део Украјине открива веру којој припада уласком у цркву Казањске Богородице. И нит која држи све на окупу: сеоба Срба у Русију. Сеобе Срба су тема многих романа, али је овде њихова слика потпуна. Безнадежност и туга тих сеоба и сва узалудност људских напора. Кад цео народ крене у потрагу за бољим животом ,  достојним  човека и живљења, а вођени су сном и идеалима о вишој правди. И то не налазимо јер са собом носимо и наше свађе, поделе,  грехе, као што носимо и наше иконе и нашу веру. Назад се не може, јер неће наћи оно што су оставили, а где су дошли нема тога по шта су дошли. Долазимо до спознаје и реалног доживљавања вечног понављања историје. Све што сада доживљавамо, зањихало се у неким давним временима, а све што ће наша деца доживљавати ми сада зачињемо. Битно је шта ћемо одгајити: спас или пропаст. Газимо ли без размишљања утврђеним траговима, или учимо да се користимо искуством. Наши преци, идући у спас, ишли су у ратове за туђ рачун, били огледни кунићи у великој лабораторији историје,  давали најбоље људе прваке и предводнике за напредак нове земље. И све селећи се даље на исток- стигли су на запад и затворили круг. У сеоби, у муци, губили веру, али остајале су нада и љубав кроз коју су се поново рађали и враћали вери и молитви. Дмитриј Леонидович Хорват- начелник Закаспијске железнице и њен градитељ, управник „ срећне, благословене Хорватије”;  Арсен Карађорђевић-херој руско-јапанског рата; Петар Текелија- командант Кавкаског корпуса, без отпора покорио Запорошку Сеч; гроф Сава Владиславич-дипломата у служби Руске Империје, утемељивач руске обавештајне службе-све сами знаменити Срби, а у домовини многи и не знају за те јунаке.  Све је у овом роману: и историјске чињенице, и чежња за даљинама коју срећемо у Сеобама Црњанског, и мистицизам Хазарског речника Милорада Павића.