Време чуда, које је сам Пекић означио као повест, чине две целине – Време чуда и Време умирања. Заједничко овим целинама јесте специфичан приступ садржинским и композиционим одликама неких библијских прича. Чести су цитати и парафразе библијског текста. Међутим, ова формална сродност апокрифног је типа, јер скрива, лажно представља, право значење текста који је у спору са правоверном хришћанском догмом.

У самом наслову скренута је пажња на централни мотив дела – чудо. То није случајно. Многи су се велики мислиоци слагали у једном, чудо је оно које веру материјализује, нешто потпуно конкретно из сфере духовног, опредмећује. Смисао чуда јесте подражавање вере и ниједно се у Библији не дешава тек тако.

Пекићев приповедач Исусу у овом делу то не оспорава. Чуда се заиста одигравају – вода се претворила у вино, слепи је прогледао, Лазар је васкрснуо… Али наше се ишчекивање изневерава у томе што ниједно од њих не доводи до задовољења онога над којим је извршено, пре би се могло рећи да они чуда која су над њима извршена, трпе.

Чинећи да се ниједно од чуда не дешава зарад човека већ искључиво зарад саме вере, долази се до закључка да су људи постали само средство за остварење различитих идеолошких циљева…

Приповедање у Времену чуда је попут палимпсеста, испод текста Пекићеве приче се јасно наслућује библијска прича, иако су и сама збивања распоређена тако да се порука мења.

Код Пекића ствари су скоро увек вишезначне, не води се у овом роману само дијалог с Библијом. Полемише у овом делу писац и са политиком, економиком, традицијом, моралом, иновацијом, са епохом. Све је то спојено у једно неразмрсиво клупко, којем обичан човек не може сагледати ни краја ни почетка, а у које буде уплетен најчешће против своје воље.

Сам писац истицао је да је он религиозан одувек био. Његов једини проблем, из којег је проистекла, како он пише, та несрећна књига Време чуда, јесте његово гностичко схватање. Његов проблем с религијом, никада није био његов проблем с Богом.

Роман је први пут објављен 1965. године.