Влада Арсић (1967) новинар, писац и истраживач, аутор је десетак књижевних дела, романа и збирки прича („Лопатање ђавола“, „Изгубљене у магли“, „Армагедон“, „Бродолом“, „Кад звона занеме“, „Ноћ архангела“, „Невиђена Србија“, „Приче уз огњиште“, „Осиње гнездо“, „14:14“). Живи и ствара у Београду.
У делима се бавио пошастима које прете младима у нашој земљи (педофилија, наркоманија, секте, трговина људима, интернет-предатори), као и романсираном историјом Србије.
Најновији Арсићев роман – „14:14“ – из штампе је изашао пре неколико месеци. Тема романа јесте страдање народа у смедеревској тврђави 6. јуна 1941. године, догађај који је најчешће у уџбеницима историје прећуткиван. Ко је одговоран за експлозију у складишту муниције где је живот изгубило око 2500 цивила, међу којима Недићеви син, трудна снаха и унук – Немци, Енглези или совјетски оперативац, Мустафа Голубић и зашто је број жртава временом смањиван, а немили догађај потпуно заборављен – питања су која је Арсић покренуо овим делом.
Одломак из књиге:
„У кутији је била и повећа увијена књига, вероватно некаква монографија, коју је одложио на руб наслона. Шмокља му је и за живота често даривао књиге, испрва оне са револуционарним штивом, а касније, како је живот одмицао, све чешће и оне са филозофским или религијским темама. Срећом, није имао обичај да га пропитује, па их је махом одлагао непрочитане у своју кућну, не превише обимну библиотеку. Међутим, пажњу му је привукла мала пластична кутија за накит. ,Шта ли је ово?’, изненадио се и полако отворио. У њој је заиста био женски прстен, танка сребрна алка с масивним цветом од светлозеленог камена, омеђеног филигранском чипком. Готово је поскочио и пришао прозору. И даље га је разрогаченим очима загледао са свих страна док су му крупне грашке зноја росиле чело.
– Не… Није могуће… – тихо је промуцао. – Па ово, ово…
Осетио је страховит бол у грудима. С муком се отетурао до звонца којим је позивано дежурно особље. Не дочекавши да ико стигне, увелико је ронио густом, прљавом баруштином боје мастила.“
