Књига есеја, записа, интервјуа Мирослава Максимовића Велики простор слободе доноси ауторова размишљања, најпре, о природи поезије и њеном месту у данашњем свету, настајала и забележена у различитим приликама и разноврсним поводима, али обједињена идејом о њеној суштости. Разматрајући односе поезије и живота, поезије и историје, поезије и политике, времена песника и времена трговаца, аутор нас подсећа на важност културне традиције и чињеницу да уколико нестану наше, посебне, па биле оне и мале, вредности, никада нећемо задобити оне велике, опште.
Писања о Његошу, Црњанском, Душану Радовићу, те Стевану Раичковићу, Матији Бећковићу, Рајку Петровом Ногу, заправо отварају питања књижевног, и посебно песничког, стварања, али и питања националног и културног идентитета, и још шире положаја језика и културе у савременом, на тржишном вредновању заснованом, друштвеном поретку.
Мирослав Максимовић је песник и есејиста, уредник и приређивач. Добитник је бројних књижевних награда (Бранкове, „Милан Ракић”, „Раде Драинац”, „Бранко Миљковић”, „Исидора Секулић”, Змајеве, Дисове, Жичке хрисовуље, Награде „Десанка Максимовић”), а приредио је и више књига Душана Радовића, Стевана Раичковића, Бранка Миљковића и Матије Бећковића.
„Идеја а сад већ и идеологија слободног тржишта сасвим је замаглила идеју друштвене и индивидуалне слободе. Испада, отприлике, овако: да би тржиште било слободно, човек, и људска креативност, морају бити његови робови. Читав простор духовне креативности човека мора да буде у функцији остваривања профита. Нико га на то не тера, али функционишу фини механизми у мрежи друштва који ће, пре или после, „довести га к познанију права”. И да ли онда ту има стварне духовне, самим тим и песничке слободе? Направљена је велика збрка око појма слободе, а у ствари се догодила још једна – од многих у историји – манипулација идејом слободе, и народа, и појединаца, само овога пута обухватнија и на вишем нивоу него раније.”
