Збирку Уморни као пси чини осам жанровски различитих кратких прича, које, у распону од сведеног реализма до гротескне фантастике, приказују разноврсне случајеве сурове осујећености, трагичног и/или ироничног извитоперавања међуљудских односа, пре свега оних у оквиру уже или шире породице. Притом, није реч о појавама и поступцима који се уобичајено називају насиљем у породици, мада је насиље у свакој причи имплицитно или експлицитно присутно. Илић се, наиме, служи градацијом, тако да се у првим причама насиље више изокола наговештава, непризнато, као да притајено вреба из суздржаних додира, погледа и кратких реплика јунака прве приче, чији је епоним изванредни филм Карлоса Сауре код нас познат као Змија у недрима, у којем се, између осталог, раскринкавају идеализујуће представе о породици, механизми психолошког и идеолошког насиља унутар ње и опресивно наслеђе друштвено-идеолошки задатих породичних улога. Једина прича у првом лицу, „Гума и чоколада“, кроз анксиозну напетост јунакиње која нам приповеда о једном, за њу мучном, породичном окупљању, као да сугерише трауму, пројектовану у „игру“ деце која злостављају слабијег од себе, преносећи у свој свет порнографско-садистичке слике са екрана. Насиље над вегетацијом, као манифестација порива да се терети породичног наслеђа одбаце, да се личност, попут посечених стабала, обескорени и, опет неуспешно, препусти бујици живота, и насиље над животињама, тј. слика транжирања коња у касапници, као метафора јунаковог доживљаја сопствене позиције и улоге у свету, показују Илићеву тежњу да прикаже многообличност и свеприсутност насиља. У свакој следећој причи оно је све изразитије, огољеније, не само у свету дела већ и у језику којим се тај свет гради, сажетом и готово безосећајно прецизном у представљању доживљаја, мисли и поступака ликова, чак и када се приповедач пребацује на тачку гледишта неког од тих Недођинаца који пате, муче, потискују или прикривају своја осећања, убијају…, али је, истовремено, и све суровије, све више везано за ужитак и задовољство насилника, све фантастичнијих размера и појавних облика. Од пригушеног патоса у првој, до климакса у виду бурлескне карикатуре тзв. „усправног човека“ (homo erectus) и његове незајажљиве и убилачке мушкости у последњој причи, Илић приказује људе који су усамљени, отуђени, фрустрирани, параноични, толико уморни од живота којим живе и самих себе, да се пројектују у фантазмагорије о самозабораву, нестајању и преображају/претварању у бића која, парадоксално, представљају биолошку или социјалну деградацију, сведочећи, заправо, о етичкој и деградацији људскости.