Савремени човек се свакодневно суочава са свеприсутном агресијом као доминантним стањем цивилизације, па је и актуелна књижевност, у знатној мери, тематски постала списак људских страхова, безвољности, депресивности и фатализма. У поплави романа са темама о разним облицима људске патологије, тајнама криминалистичких досијеа и психијатријских клиника, појава необичног холандског романа о достојанственом старењу, „Тајни дневник Хендрика Хруна“ доживела је огроман успех и објављена је у 32 земље.

Писца овог романа, који крије свој прави идентитет именом главног јунака, упорни холандски новинари су лоцирали у Амстердаму, где живи као пензионисани библиотекар Петер де Смет.

Књига је обликована као „тајни“ дневник крепког старца током годину дана његовог становања у старачком дому, у ком су многи становници духовно млађи од својих биолошких година. Овај дом за старе и заборављене, није попут затвора: његови становници могу да оду где желе и да се врате кад хоће, али већина нема где, нити зна куда би ишла. Хендрик Хрун не признаје малодушност, безнађе, тугу ни усамљеност, па са групом вршњака из истог дома, формира „Клуб старих, али још увек живих“. Попут несташних питомаца луксузног приватног вртића, ова група „анархиста“ који не признају године а презиру старост, смишља шале и подвале како својим сустанарима, тако и особљу дома, који не могу нити умеју да их дисциплинују. Хендрик и његова дружина периодично „беже од куће“ да би ишли на излете до биоскопа, посластичарнице или голф клуба. Домишљати и одважни, показују и себи и друштву да треће доба није завршетак свега лепог и могућег у животу. За Хендрика Хруна то је нов, пензионерски период, у ком без обавеза према породици и послу, најзад може себи да испуни неке мале, скоро заборављене жеље, да открије потиснуте таленте, чак и да се заљуби. Када се у собу на његовом спрату усели нова времешна станарка, удовица Еифје, Хендрик изненада мења свој свакодневни живот и навике. Са комиком и упорношћу, Хендрик почиње да полира ципеле, пере зубе и чешља оно што му је остало од косе. У свом дневнику Хендрик мало пише о својој прошлости. Иако удовац, он је жељан радости, добар је човек и искрен пријатељ, а упоран је у писању дневника о свом свакодневном животу и о плановима за будућност: „Кад човек има чему да се нада, он се онда радује животу“.

Према речима писца Џонатана Свифта „Свако би желео да живи вечно, али нико не жели да остари“. Зато је роман „Тајни дневник Хендрика Хруна, старог 83 године и 3 месеца“, књижевни, „прави покушај да се нешто направи од живота“, а да у временима масовне потиштености читаоце испуни надом и оптимизмом.