Роман, Све птице певају, почиње сликом забаченог малог британског острва на коме се становништво бави овчарством. Џејк је млада девојка мушког имена која живи сама са једним псом и стадом оваца. Њен живот је мукотрпан и примеренији је животу неког мушкарца. Када се већ у првом поглављу запитамо како је дошло до тога, тада почиње да се одвија паралелан ток у роману који ретроградно, од последњег момента пред јунакињино пресељење на острво, приповеда јунакињин живот уназад. Тако добијамо заправо три кључне тачке живота младе Џејк – преломни тренутак када напушта родитељску кућу, а разлог тог преокрета нећемо сазнати све до краја романа, преломни тренутак зашто напушта домовину Аустралију, и моменат садашњице у коме почиње приповест који такодје садржи једну загонетку: Џејк готово свакодневно затиче мртве овце из свог стада и до краја романа, она покушава да открије убицу.

Ова необична композиција романа доприноси двоструком саспенсу. Неколико је тајни и загонетки пред читаоцем и као у неком крими роману (који то овде ипак није), књига се не испушта лако док се све не открије и не повеже.

Иви Вајлд у доброј традицији англофоне приповедачке школе, има дар да уочи и одабере преломне тренутке, таленат да дијалог буде сигнификатан баш као и описи природе, временских прилика, простора у којима се њени јунаци крећу, па и оваца чији се описи такодје мењају. Чак су и баналне чињенице као што су аутстралијска врућина и британски ветар, киша и хладноћа искоришћени да потцртају дешавања и позадинска осећања јунака.

И када се подвуче црта, јасно је, када је овај роман у питању, да побројане награде на корицама нису само реклама без упоришта.