Неће бити изненађење ако јавност ово дело Ивана Златковића препозна као врхунац његовог досадашњег књижевног рада. Роман „Свак се пење према доле“ осмишљен је као део приповедног опуса, тетралогије или романа делте. Представља сагу аранђеловачке каменорезачке породице, али и историјску, митску, политичку хронику вароши од владавине књаза Милоша Обреновића до краја Другог светског рата.

Главни топос дела јесу градске степенице које се налазе у парку Буковичке бање, представљајући далеки литерарни одјек мостова у прози Иве Андрића, с тим што оне не симболизују само временску вертикалу већ и спој узвишеног и небеског, земаљког и оностраног, демонског.

Роман је означен синтагмом шумагијског реализма (пишчева одредница), с обзиром на то да је фрагментаран, писан особеном изворном и магичном језичком мелодијом, сликовитим, драмским уметничким средствима, налик на филмска платна српског црног таласа или европског неореализма. Реченице су кратке, али садрже синтаксичку динамику, често блиске дискурзивној, симболичкој поезији уз сликовита и експресивна поређења.

Роман одликују слојевитост, упечатљива карактеризација ликова, добра дијалошка конструкција, специфични облици хумора, елементи крими и шпијунских трилера, необичан расплет. Творено је у духу авангардних идеја, уз поигравање с документаристичком грађом, с доста имагинације, понирањем у фолклорно и ониричко.

„Свак се пење према доле“ представља хуманистички роман који, попут степеница, указује не само на могућност људског пада, већ и успења ка вишем смислу.