Десет година након експерименталног Излажења, насталог преисписивањем превода Ходања Томаса Бернхарда, Барби Марковић је објавила свој други, подједнако необичан, мада у смислу приповедачког поступка и монтаже гласова сасвим другачији роман, под називом који подсећа на савремене анимиране серије за девојчице (а самим тим и на читав дијапазон стеретипних очекивања везаних за физички изглед, тј. тело и његову козметичко-модно-технолошку опрему, навике, понашање у разноразним ситуацијама, куповну моћ, пребивалишта, другарство, време, животне циљеве, успех као самоостварење и као успех у друштву, индивидуалне моћи и могућности… које ова врста садржаја лако подстиче и дуго одржава у свести и поступцима својих гледатељки и фанова, водећи их, у синергији са другим, сродним медијским садржајима, ка поимању новца као универзалног средства за све циљеве и потрошачким представама о задовољству и самопоштовању) – Суперхеројке. Полазећи од образаца жеље и њеног остварења на којима се темељи повећи део холивудских и њој сличних популарних култура, кроз причу о савременим „вештицама“ и њиховој натприродној моћи да људе (заједно са сваким сећањем на њих и њихово постојање) „избришу“, односно без трага изместе у неки други живот, те да сакупљају и усмеравају енергију читалаца своје опскурне колумне, Барби Марковић на интригантан начин, без патетике и афективних поједностављивања, сугерише искуства и последице несигурне и неизвесне, из темеља пољуљане, ратним сукобима, сиромаштвом и понижењем трауматизоване  егзистенције, емиграције и имигрантског живота у конкретним идеолошким оквирима и друштвено-политичким околностима. Да би те околности скицирала, Барби Марковић се служи и ретроспективним приповедањем, упознајући читаоце са пореклом својих трију јунакиња – имигранткиња са простора бивше Југославије у Бечу, али и уметнутим, графички истакнутим (избледелим) фразама кроз које „проговарају“ поједине ствари, као што је корпа за смеће, односно физичка и идеолошка окружења – огласи, маркетиншки или политички слогани, менији и ценовници, обавештења… за чије бележење је потребна мешавина језика и писама (мада изворна мешавина српског и немачког у српском издању није сачувана). Наспрам трију чаробница, стоје три града – свакоме од њих је посвећено поглавље које, за разлику од осталих, није нумерисано већ насловљено именом града као хаштагом; реч је о Бечу, Сарајеву и Београду, представљеним кроз низове ироничних или саркастичних дијалогизованих констатација и симптоматичних призора, док  је четврти – Берлин, место пребивалишта митског „слинавог детета“, као симбола крхкости и апсурдности живота „понижених и увређених“, тужних и безнадежних – оживљен кроз алузије на Деблинов Берлин Александерплац и поглавље сачињено од 59 соло-напева безимених гласова чије се теме крећу у распону од неузвраћене љубави до свепрожимајућег очајања, од отуђености до бездомности. Као интегрални део приповести која је, формално, у првом лицу, ово мноштво гласова и „гласова“ причи даје драматичност и драмску напетост, потцртану уводним представљањем ликова, петоделном структуром приповести која се, са приближавањем расплета, убрзава, везивањем приповести за једно место и кратак временски период, јер се прва четири „чина“ одвијају у једном кафеу током једне суботе и, наравно, алузијом на Шекспирове три вештице које и подбадају и утеловљују Магбетове амбиције и страхове, као и моралну збрку у коју је свет запао.