Нагиб Махфуз  (рођен 11. децембра, 1911. године,  умро 30. августа 2006) је једини арапски писац који је добио Нобелову награду 1988. године. Каиро је обележио Махфузов живот и често се помиње у његовом књижевном опусу. Завршио је филозофију на Каирском универзитету, а потом радио у египатској државној служби. Сматра се најутицајнијим арапским писцем јер је утемељио форму романа у арапској књижевности, а притом је писао и историјске драме, кратке приче, есеје, филмске сценарије.

Џафер Ибрахим Сејид ар-Рави, унук Сејида ар-Равија покушава да придобије дедин вакуф, завештано  власништво које је поклонио у добротворне сврхе. Напустио је дедину кућу у којој је живео четрнаест чедних година, решивши да ожени чобаницу. У ту кућу туга се усељавала са одлукама о женидби девојкама из различитог сталежа, такве судбине је био и Џаферов отац, син јединац Сејида ар-Равија. Након почињеног убиства, Џафер схвата да се несрећа догодила да би се наругала заговорнику разума и његовој благословености. Све то сазнајемо у току једне ноћи када Џафер, у  кафани, у старом Каиру, прича свој животни пут пријатељу из суседства. Ретроспективно сагледавамо његово детињство, тумачимо међуљудске односе, пратимо психолошко и духовно сазревање главног јунака, његове недоумице, разапетост између традиције и трендова, разума и осећања. Кроз Џаферов однос са најбољим и јединим пријатељем Мухамедом Шакруном, упознајемо његове ставове о животу, послу, политици, вери и љубави.

Роман „Срце ноћи“ је снажна емоционална, животна прича пуна психолошких  момената и сурове борбе, у којој се упознајемо са обичајима и начином живота у Каиру и трагедијом која је задесила  мислећа жива бића блиска главном јунаку. Пред њега се испречило питање како да очува веру пошто  је  желео  од ума да створи водича и саветодавца и то га је донекле одвело у још дубљи понор.