Sogni di sogni
У збирци кратких прича Снови о сновима Антонио Табуки измишља снове двадесет познатих стваралаца. Књигу отвара сан митског градитеља и летача Дедала, а онда се нижу снови књижевника (Овидије, Апулеј, Анђолијери, Вијон, Рабле, Колриџ, Леопарди, Колоди, Стивенсон, Рембо, Чехов, Мајаковски, Песоа, Лорка), сликара (Карaвађо, Гоја, Тулуз-Лотрек) и музичара (Дебиси), до сна Сигмунда Фројда, којим се збирка завршава. Свака од прича почиње на исти начин, навођењем тренутка у коме сневачи сањају. На свега две-три странице, преплићу се мотиви из уметничких дела са чињеницама из биографија личности које сањају. Многи од њих се сусрећу са ликовима које су створили (нпр. Колоди и дрвени лутак, Рабле и Пантагруел). Тон приповедања је често сетан и одговара атмосфери и логици снова и осећањима сневача, од којих неки сањају у последњој ноћи свог живота. Другачији од осталих је хумористичан тон сна Сигмунда Фројда, „тумача туђих снова“, који сања да је Дора, његова пацијенткиња. Елементи фарсе и његова комичност заснивају се на замени идентитета.
Табуки је на крају књиге додао сажете биографске податке стваралаца чије је снове измислио. Ови подаци би мање упућеном читаоцу могли да олакшају разумевање прича, али читалачко уживање неће се покварити чак ни ако читалац није познавалац живота и дела оних који у овој књизи сањају.
Антонио Табуки (1943−2012) сматра се једним од најзначајнијих савремених италијанских писаца, а дела су му преведена на око 40 језика.
„Сан Микеланђела Меризија званог Каравађо, сликара и кавгаџије“
„У ноћи првог јануара 1599, док је лежао у кревету са једном проститутком, Микеланђело Меризи звани Каравађо, сликар и кавгаџија, усни да га је посетио Бог. Бог му се јавио у лику Христа, и упирао је прстом у њега. Микеланђело је седео у некој крчми и коцкао се у паре. Његови суиграчи беху све саме битанге, а понеко од њих беше и пијан. А он, он није био Микеланђело Меризи, славни сликар, већ један од сталних гостију, обичан разбојник. Кад му се Бог јавио, он је управо псовао Христово име и грохотом се смејао. Ти, прозбори без речи Христов прст. Ја? Запрепашћено упита Микеланђело Меризи, ја нисам светац, ја сам само грешник, не могу бити изабран.
Али, Христово лице беше неумољиво, није било избора. И његова испружена рука није остављала места никаквој сумњи.
Микеланђело Меризи погну главу и погледа новац на столу. Силовао сам, рече, убијао сам, руке су ми огрезле у крви. Момчић који је служио донесе пасуљ и вино. Микеланђело Меризи се баци на храну и пиће. Око њега су сви били непомични, само је он мицао рукам и уснама, попут какве авети. И сам Христ беше непомичан, и пружао је своју непомичну руку с упереним прстом. Микеланђело Меризи устаде и пође за њим.“
