Ако сте пожелели да прочитате књигу написану оним ретким начином који не дозвољава да је оставите док је целу не прочитате, онда ћете изабрати овај изузетни роман Ђорђа Лебовића, по многима његово тестаментарно дело, које се по снази, умешности поступка и лакоћи савладавања приповедних рукаваца може упоредити са романима Исака Башевица Сингера.
Испричано из перспективе дечака са духовитом душом детета и мудрошћу старца, његово детињство у Краљевини Југославији уочи „Великог Суноврата“, Другог светског рата, иако прича о сталном сељакању између разведених мајке и оца, баке и деда, привикавању на очуха и непомирљивом непријатељству према новој очевој жени полако прераста у причу о трагичним силама историје на које нико не може да утиче.
Симболика назива књиге Semper idem, на латинском „увек исто“, натписа на градском суботичком сату односи се на страшно понављање истог у које оно детиње Ја у нама не верује, јер замишља да се мржња и прогони неће поновити. Несумњива вредност ове књиге јесте у томе што је писац успео оно што мало коме полази за руком, да о веома тешким и озбиљним стварима, као што су одрастање, раздвајање родитеља, осећање напуштености и неприпадања, у раном детињству губитак оних које волиш исприча на духовит начин, препознајући филозофију света у којем понављање истог треба прихватити са миром детета и његовом вером да је свет ипак у реду.
Питао сам деду Адолфа где се налазе рајеви. Он ме је упозорио да се не каже „рајеви“ већ „рај“. „Нема рајева. Постоји само један рај“, рекао је.
„Где је он?“, упитао сам.
„Нигде, рај не постоји. Обична измишљотина. Треба да верујеш само у оно што можеш видети и опипати“ (одговорио је деда). Нисам био задовољан његовим одговором: најпре је рекао да постоји само један рај, а после је тврдио да рај не постоји зато што се не види. Ни глад се не види, нити се може опипати, а ипак постоји.
