Јелена Димитријевић, књижевница, добротворка и светска путница, писала је песме, романе, писма и путописе, а нека од њених најпознатијих дела су: Писма из Ниша: О харемима, Писма из Солуна, роман Нове, путописи Нови свет или У Америци годину дана и Седам мора и три океана: Путем око света.
Путопис Седам мора и три океана: Путем око света настао је тридесетих година прошлог века и последња је књига коју је Јелена Димитријевић објавила за живота. Јелена Димитријевић на веран начин дочарава дух прошлости описујући земље, градове и светиње (Напуљ, Александрију, Тутанкамонову гробницу, Јерусалим, хришћанске светиње, Зид плача и многа друга места), начин живота људи и њихов положај у друштву. Посебно се занима за живот жена у тим далеким крајевима, о чему износи своје мишљење, али и емоције, чему погодује њен лирски начин изражавања.
Јелена Димитријевић, своје утиске и осећања среће, али често и туге, приказује искрено, дочаравајући на веома реалистичан начин оно што види, осећа, чује, доживи: док описује Тутанкамонову гробницу размишља о пролазности људског живота; погађа је беда и тежак живот жена у Египту; потрешена је сиромаштвом египатског села у коме живе Копти, „остатак египатског народа из доба фараона, чије се гране нагло суше, и у чије ће осушено стабло скоро ударити секира“; гужва на базару у Дамаску у њој изазива узбуђење…
Проф. др Биљана Дојчиновић, приређивач и аутор предговора путописа, каже да ауторка овог текста „у свему што чини, уважава једнако све религије, али је њена сензибилност пре свега естетичка, модернистичка, а њена вера јесте поетизација света“.
По речима приређивача „од 1940. године до данас, други део никада није одштампан – још увек постоји у рукопису“.
Варош у вароши, необична и интересантна. У лавиринту улица ври од народа и од стоке; жагор људи заглушује, њакање магарца збуњује, те сиромах турист не зна како ће да иде, средином улице или крајем пошто, како се чини, не постоји правило о саобраћају ни за људе ни за мазге, камиле и магарце. Ври! Какви типови! Какви костими! Каква опрема на стоци! Колико раса и колико типова! Јевреји, Арабљани, Сирци, Грци, Јермени, Курди, Друзи и Черкези, арапски шеици и француски генерали. А жене: Јеврејке у оделу из доба прамајке Рахиле, муслиманке у фереџама какве су се носиле за владе султан Меџида, а и у чаршафима какве су до скоро, до свога ослобођења, носиле Туркиње у Турској, па хришћанке-мештанке у костимима разнога кроја и разних боја, па жене мандатора у хаљинама париске моде dernier cri, па туркиње у путничким мантилима за тропске земље, у жутим ципелама с ниским петама и с колонијалним шеширом на глави. Сав тај свет пробија се кроз неисказан метеж, кроз жагор надмашиван виком уличних продаваца на стотину језика – највише источних – од којих је направљен само један, како се чини. Јер ја бих се заклела да они ни сами не знају на ком језику шта хвале, према роби: да ли је домаћа или је импортирана са Истока или са Запада у овај стари град – нови Вавилон.
