Панк песникиња њујоршке сцене, Пети Смит рођена је 1946. године у Чикагу. Након живота у крајњем сиромаштву, у предграђу Филаделфије, `67. одлучује да се пресели у Њујорк и почне од нуле у потпуно новом окружењу. Запошљава се у књижари, где упознаје фотографа Роберта Мејплторпа, своју сродну душу. Највећи део књиге Само деца описује његову појаву, њихов однос који се не може именовати, и њихову заједничку борбу за опстанак на тадашњој декадентној сцени. Они су нераскидиво повезани све до његове смрти, када му Пети обећава да ће једнога дана написати причу о њима.

Само деца није аутобиографија. То су мемоари сложени у роман посвећен некоме другоме. Не само Мејплторпу, већ и свим осталим ликовима са сцене који дефилују кроз њихов живот (Џими Хендрикс, Џим Морисон, Боб Дилан, Енди Ворхол, Ален Гинсберг, Вилијам Бароуз…). Она је и омаж симболистима који су њена инспирација од самог почетка бављења уметношћу (посебно Бодлеру и Рембоу). Пети не говори о себи, већ о односима. Она их без устручавања разоткрива, а посебно је драгоцено интимно сведочење о вези са недавно преминулим Семом Шепардом, легендом њујоршке драмске сцене.

Ова књига може бити интересантна ономе кога занима како уметничка каријера може да започне. Међутим, она се завршава у тренутку када та каријера доживљава врхунац – на њеном преласку из песникиње у рок звезду. То је чини посебним рок романом, а Пети оставља утисак ненаметљиве списатељице која одступа од очекиваног. Само деца  је и право благо за љубитеље контракултуре и свега што је Њујорк значио `70их година, јер представља праву ризницу анегдота из тог времена. Међутим, она је далеко од пуког препричавања, јер Пети изванредним књижевним стилом задире дубоко у питања уметности, љубави, односа, даје свеобухватну слику друштва једног времена и преноси његову атмосферу.

У новембру 2010. она заслужено добија једну од најпрестижнијих америчких књижевних награда National Book Award, у категорији не-фиктивне прозе. Ово је награда коју су у време о коме она пише добили Соул Белоу, Пинчон, а и сам „вођа“ контракултурног покрета, Ален Гинзберг. Данас, она добијањем ове награде стаје раме уз раме са савременим америчким писцима као што су Сузан Сонтаг, Дон ДеЛило или Џонатан Френзен.