Дајући свом првом роману симболичан наслов „С оне банде моје горе“ Јасенка Лаловић нам широм отвара дневнике својих сећања и сазнања о мучним, тегобним људским, а посебно женским судбинама, на просторима Црне Горе, током међуратних година и на самом почетку Другог светског рата.
У роману не тече само једна приповедачка река, нити постоји само један главни јунак или јунакиња. Свака од описаних јунакиња са кршевитих црмничких или питомијих паштровићких и бокељских обала, има само неке од особина стварних црногорских жена које је ауторка у свом животу познавала, срела, са њима живела или друговала. Зато су књижевни ликови девојака Веле, Илинке, Босе, Јованке, Милице или старица Гроздане, стрине Милеве, баба Маре уобличени од ликова свих тих жена, било да су са ове или оне банде брда од пелина. Оне су од рођења учене да ћуте, подносе, тугују и чекају, да макар и много паметније, окретније и јаче, заувек чаме у сенци сваког од својих мушких, од оца, брата, мужа, сина, или да без поговора буду удате за недрагог, невиђеног, непознатог бившег земљака у Америци. Окамењени црногорски патријархат поштовао је мноштво сурових обичаја који нису марили за женску децу и њихову судбину, сународници породици никад нису „честитали долазак још једне ђевојке у дом, јер су се бојали да их случајно тиме не увриједе.“
У поговору романа, Јaсенка Лаловић каже да је писала народним језиком свог родног краја и поднебља у ком је одрастала. Одајући зрна мудрости тамошњег народа, бележила је штуре реченице пуне архаизама, локализама или туђица. Изразе и фразе савременог језика није користила, али је дочаравајући реалност говора својих књижевних јунака графички означавала поједине гласове настале сливањем два гласа у речи („Đe si sad pošla? Doma. S`edi malo“).
Замишљен као први део трилогије „Брда од пелина“, роман „С оне банде моје горе“ Јасенке Лаловић покренуо је другачију, нову, искрену причу о људској судбини и некадашњем животу заробљеном сурим кршем са једне, а тамним морем са друге стране исте горе, причу о чедним јунакињама које су пробале да пркосе обичајима и веровањима предака и породице, борећи се за своју срећу и истинску љубав.
„Судбине неких жена знају се унапријед и прије но што се роде. Запишу се неђе ка усуд времена и пород земље што их њиви. И Веле се ка многе са тог крша, надала да ће је прескочит та зла судбина чекања. Залуду. И она, таман ка њезина мајка и ко зна колико њих са тих банда, остаде да самује док јој се врне домаћин од куће. Одвајкада је тако. Душа кад једном ошети стријепњу, више никад не може без ње да живи, нити икад више нађе својега мира. Поваздан чека. Дај Боже само да се врне.“