„Писац је природни непријатељ сваке диктатуре“, најцитиранија је мисао Исмаила Кадареа (1936), по мишљењу и читалаца и критике једног од најзначајнијих европских књижевника 20. века. Од првих књижевних корака почетком шездесетих година 20. века до 1990, када добија азил у Француској, Кадаре је био водећи писац у Албанији. Иако тада није сасвим отворено иступао против албанског комунистичког режима, многе су његове књиге цензурисане, неке и забрањиване. Живот људи, посебно писаца и уметника, који су и у уметности и у животу морали да се повинују суровим притисцима бирократског апарата и идеологије Албаније Енвера Хоџе, тема је многих Кадареових књижевних дела, па и већине од дванаест приповедака збирке Разговор о брилијантима једног децембарског поподнева, писаних од 1977. и 2009. године.  

Транспонујући у фикцију и сопствена животна искуства – одрастање у образованој грађанској породици, почетак каријере писца и новинара школованог у комунистичкој Русији, касније сусрете са избеглим земљацима у Француској, Кадаре у овој збирци, са пуно хумора и суптилне ироније, сликовито дочарава духовно, ментално и морално пропадање појединаца у тоталитарном режиму, људи који излаз налазе у приклањању правилима поретка, неретко у самоубиству, у најбољем случају у егзилу. Бавећи се у приповеткама ове збирке и другим својим омиљеним књижевним темама – националном историјом, традицијом и фолклором, грчком митологијом, Шекспиром, Кадаре не пропушта прилику да, понекад у виду алегорије, разобличи погубан утицај политике и њених моћника на друштво, па његова критика диктатуре, тоталитаризма и свега што их карактерише тако постаје универзална.