Како осмислити свакидашњи живот? Онај живот у којем нема превише изразитости, ни узбуђења, какав живе обични људи у једном времену. Нашем времену. И како изаћи на крај са таквим животом (читај: са самим собом)? Како га учинити вредним живљења, како се у њему, добијеном по сили судбине, остварити, како – да се послужимо песниковим речима – усагласити „радости и потешкоће” који га чине? Тим, и другим питањима постојања заокупљена је Јелена Ленголд у свим својим књигама прича, почев од Покислих лавова (1994) до најновије, под насловом Рашчарани свет (Андрићева награда, 2017). А како је наслов у добрим књигама путоказ до суштине треба се накратко задржати на њему. Он нам, прибирајући смисао испричаних прича, говори да је наш данашњи свет, захваљујући склопу неразмрсивих околности (а управо њих треба тематизовати), изгубио магичност уписану већ у пукој чињеници чуда његовог настанка и постојања. Свима заједнички, прирођен животни амбијент у којем протиче наше време постао је сопствени привид испражњен од садржаја или, друкчије а исто, подлегао је инерцији механичког, инерцијског смењивања свакодневних ритуала чија је вредност потпуно изједначена; вест о катастрофи у којој је настрадало хиљаде људи смениће, на пример, духовита реклама о храњењу кућних љубимаца. Укратко, свет је растајен/рашчаран, или како би рекли филозофи, изгубио је аутентичност. Па и људи који га насељавају имају проблем с тим, увек их нешто спречава да се домогну унутрашње равнотеже.
Сви јунаци прича Јелене Ленголд, без обзира на узраст, порекло, пол, друштвени статус, професију и природом задату различитост, суочавају се, боље рећи, затичу себе ухваћене у мрежу свакодневља из које се не могу ослободити. Љубав постоји, али је увек нешто оспорава. Јелена Ленголд је вероватно најсугестивнија савремена српска прозна списатељица захваљујући управо вишеструко потврђеном умећу да нам представи драматичност обичног живота, сву трауматичну тежину онога што се на површини не види, али у дубини душе ради свом снагом. Из сагласја десет сведених, узајамно кореспондентних прича различите тематике из књиге Рашчарани свет, са елементима жанровских решења (фантастика, псеудокрими заплет…) којих није, бар не у већој мери, било у њеним ранијим прозним збиркама, израста необична, убедљива, поетизована визија (уједно и приповедна дијагноза, уједно и анализа) људске обичности, загубљене негде у стално смењујућим матриксима наше данашњице.
