Сандро Веронези (1959), један је од најзначајнијих италијанских писаца средње генерације којој припадају и Алесандро Барико и Николо Аманити. Објавио је есеје, путописе, драме, романе и приповетке, а за роман Caos calmo (Тихи хаос) добио је најзначајнију италијанску књижевну награду Strega.
У збирци коју чини петнаест прича, аутор се бави савременим човеком и неким од универзалних проблема људског постојања: присуством смрти која се прећуткује („Глас старице“) и суочавањем са болешћу и смрћу оца, које је испричано са занимљиве наративне позиције, у будућем времену, пророчанским тоном „Откровења“. У причи „Пророчанство“ драма умирања депатетизована је иронијом и апсурдним детаљима (налажење болничара, нивои лечења, неочекивани тренуци бољитка). Син покушава да преварама дâ смисао очевој смрти („Бар због нечег мртав“ ), а тежак однос оца и сина повезује се са проблемом слободе и зла („Оно што је било биће“), што је тема и приче „Гнев јагњета“, која је блиска Ханекеовој поетици зла у филму „Бела трака“.
Веронезијеви јунаци суочавају се са преокретима судбине заснованим на привиду и изневереним очекивањима („Телефонски позив с неба“, „Витамин“, „Златна рибица“, „Милостиња себи самом“). Ликови су дати у супротностима, било да је реч о карактеру, животној доби („Под сунцем на Јелисејским пољима“, „Мачке“) или о материјалном и друштвеном статусу („Пољупци хитнути негде другде“, „Сестра“), што чини ироничну позадину прича о саосећању и патњи.
Док женска ципела („Ципела“) коју је неко хитнуо у приповедачев стан постаје знак његове потребе за женом, материјалистички свет у којем се људи везују за ствари се пародира („Утроба аутомобила“).
И поред наглашене ироније и аутоироније, у овим причама присутно је дубоко саосећање са свима који деле исту судбину смртних.
Ја знам ко си, Алесандро Веронези, у душу те познајем и кажем ти да ћеш се заложити и да ћеш дати све од себе да твој отац не умре у болничком кревету, већ, по његовој жељи у сопственом, у срцу свог дома у Улици Бруно Буоци 3 у Прату, на првом спрату мале рационалистичке палате коју је сам пројектовао 1968, у којој си ти био дечак. Учинићеш то за њега неколико месеци пошто си то исто учинио и за своју мајку. Знам, такође, да ћеш због тога преузети одговорност за његово подвргавање свим кућним терапијама које ће му бити потребне, укључујући и оне с којима се суочава у честим стањима хитних случајева као последицама које прате његову озбиљну болест, и кажем ти да ћеш се заузети да то спроводиш, а да никад не позовеш 118, да би избегао ризик отпремања у болницу, осим , наравно у случају евентуалног питања живота и смрти…