Већ насловом ове збирке прича Славко Стаменић јасно одређује своје тематско интересовање. Меmento mori или подсећање на смрт један је од најрабљенијих мотива у корпусу светске књижевности. Али за разлику од, на пример, оних дела ренесансе која нас позивају да искористимо живот јер на концу свега човек је прах, Славко Стаменић сасвим у православном духу подсећа нас на лепоту смрти а насловом чак и на често помињање жеље које се у нашем народу може чути.

Књига Славка Стаменића је пажљиво компонована, као збирка уоквирених прича, њих 12 на броју, прстенасте композиције. Уместо предговора и поговора, приче контекстуализују делови књиге Угледање на Христа која се приписује Томи Кемпијском а чији се одломци као мота налазе и на почетку сваке приче понаособ.

На мало простора, вешто и непогрешиво приповедач исписује прозу која је истовремено топла и људска, али и опомињућа. Топла и људска јер је у њеном средишту човек и његов лични пут, његов избор и опредељење. Међутим, она је и те како и ангажована. Управо у ставу који аутор чврсто заступа, ставу да су морал и етика неодвојиви од човековог бића односно да оно досеже своју пуноћу тек уз придржавање начела доброг. Добро је за аутора збирке Подари ми лепу смрт пак тесно повезано са религијским, односно питањима вере а свет ових прича је, баш у складу са хришћанским поимањем стварности, биполаран и есхатолошки усмерен.