Жозе Сарамаго је португалски писац,  добитник  Нобелове награде за књижевност 1998. године. Карактеристика његових дела је писање без поштовања граматичких правила и употребе знакова интерпункције. Тако је и у роману Пећина. Утисак је да се не чита, већ да се  посматра мисаони ток. Тиме смо поштеђени опасности да изговорена реч да друго значење осећањима актера приче. „Види“ се мисао, а гласови су стишани, али су поруке снажне и далеко се чују.  Кроз овај роман писац је дао своје виђење света и друштва у коме живимо. Свет капитализма, свет манипулисања људима у коме се губе људскост и човечност. Центар,  огроман Центар где је наоко све подређено људима, а у ствари затвара људе у врзино коло, неразмрсивo: ради, троши, спавај. То је Сарамагово виђење сурове свакодневице, где се људи претварају у живе роботе, машине, где су им суптилним методама уписани обрасци понашања. Лоше ствари су оденуте у шарено рухо рекламе и наводне бриге за човека. Све је више пајаца у свету, а све мање дворских луда чији би звончићи дрско позвали истину на сцену. У таквој средини грнчар Сипријано Алгор покушава да задржи свој посао и спасе породицу. Он не жели да буде марионета. Жели да ризикује и живи, а не да из склоништа посматра живот, ма колико то склониште било удобно. Као и у роману Слепило, и овде се поставља питање шта је то важно што не видимо. Или видимо нејасно. Јер Центар само личи на живот, па се долази до Платонове идеје да су све ствари само сенка идеје тих ствари, сенка оног што је била замисао Творца. У својој борби Сипријано увиђа да смо већину ланаца којима смо везани и који нас држе у мраку, у пећини, сами исковали и једино их сами можемо скинути.