У свом новом роману „Омама” вишеструко награђивани српски писац и универзитетски професор Слободан Владушић, кроз наизглед баналну детективску причу о потрази за несталим српским радником у вајмарском Берлину 1928. године, приказује своје лингвистичко богатство и моћну уметничку имагинацију. За главне јунаке овог романа, писац је одабрао некадашњег кутурног аташеа Југословенског посланства у Берлину, српског писца Милоша Црњанског и новопостављеног војног аташеа у истом посланству, ратника са Кајмакчалана, „љуштуру без сржи“ Милоша Веруловића. Покретач радње овог трилера је пријава о нестанку српског радника Милутина Топаловића из Груже, који је као и многи други, у Берлин дошао „трбухом за крухом“. За запослене у берлинском посланству краљевине Југославије та вест није била ни по чему значајна, јер је нестали радник био само „један од оних људи који овде, у Берлину, живе без биографије, а умиру без смртовнице.“ У потрагу за сународником, без званичног наређења или дозволе, крећу само искрени и неустрашиви родољуб, образован, искусан дипломата Црњански, и радознали нови службеник посланства, Веруловић, бивши ратник Великог рата, који ће без идеализма упознавати непознате Берлинере и Берлинерке, у застрашујућем мегалополису, под увек сивим берлинским небом „што подсећа на неку плочу“…
Ова два „случајна детектива“ започеће упорну, мучну, а често и опасну потрагу, у којој ће чак и незнатни доказ о постојању и пребивалишту несталог Србина, проналазити у различитим деловима града, од богаташких кућа и апартмана, приватних лекарских ординација, луксузних клубова и ресторана, до сиротињских страћара у предграђу и сумњивих крчми и кабареа. Јер за њих „све је могло да буде важно, иако је све било неважно“. Црњански и његов верни пратилац Веруловић ће се током неизвесне потраге данима и ноћима кретати међу отуђеним, себичним и суровим људима и женама из свих друштвених слојева, распитивати међу онима чији су животи разорени и заувек жигосани изгубљеним ратом, боравити међу гротескним жртвама суровог капитализма и нарастајућег нацизма, упознавати са становништвом велеграда чија је егзистенција сведена на телесно и перверзно, ограниченог на пороке и болести. Нејасне границе између страве такве реалности и омаме доживљеног, а невероватног, писац Владушић је вешто повезивао са делићима из рукописа романа „Сеобе“ или дијалозима Црњанског са другима о темама историјских победа и пораза, о поларним крајевима на Северу, о љубави, уметности и савременицима. Оживети Црњанског као књижевног јунака, по речима аутора романа „Омама“, значило је обликовати једно од могућих тумачења славног писца.
У тренутку када буде изгледало да је напета детективска прича доведена до свог краја, да је мистерија решена и случај несталог српског радника Топаловића срећно окончан његовим појављивањем, уследиће неочекивано изненађење са још узбудљивих стотинак страна загонетне омаме.