Привлачност ове књиге прича лежи у тајни коју жели да одгонетне сваки читалац: Како једном признатом математичару, какав је Аргентинац Мартинез, полази за руком да мајсторски убедљиво преведе неке универзалне теме у занимљиве и напете садржаје? Можда се у томе огледа и величина математике, да апстрактно учини људски прихватљивим али умешност овог такође признатог писца свакако лежи и у томе да лако и у стилу „причам ти причу“ обликује своје приче јасним и прецизним језиком.

Било да описује похотну болничарку која у близини старости и смрти ојачава свој ерос, или увенулу барску даму, чангризаву бабу или успаљеног професора који не може да се обузда, писац то ради на први поглед сталожено и мирно, поступком традиционалног мајстора који верује у моћ приче али се испод видљивог слоја назире  оно што нас узнемирава: хорор, апсурд и лудило. Свакодневница није само оно што се види и што нам логика заповеда већ и оно што измиче нашем искуству и што се можда крије у просторима ирационалног коју су нам веома близу.

Често се у својим причама са изазивајућим насловима ( Оно што свака девојчица мора да види, Божји сливник, Портрет једног одгајивача рибица…) са префињеним хумором писац подсмева нашој вери у разум и логику правећи невероватне каламбуре у „уређеном“ свету који одбија да верује у немогуће.

Банална свакодневица, поручује ова књига брилијантних и узбудљивих прича, садржи ону вишеслојност коју не примећујемо, у њој има много више невероватних, сулудих догађаја него што заиста мислимо да постоје.