Други роман српске књижевнице познате пре свега по причама, недавно овенчане наградом града Београда за књижевно стваралаштво за 2018. годину, с разлогом је уврштен и у најужи избор за НИН-ову награду 2018. године. Исприповедан у првом лицу, из перспективе главне јунакиње доноси причу о жени, са нашег поднебља, у три њена животна доба – детињство, младост и зрело доба. Компонован је тако да сваки од три дела прати једно животно доба; слободно можемо рећи да је први део најуспелији, и да је додатно развијен могао би сâм бити засебан роман.
Јунакиња је неминовно оптерећена траумом из детињства – након мајчине болести и смрти, знатно старији брат у бесу баца оца, алкохолочара и прељубника, у бунар у породичном дворишту. Између брата и сестре рађа се завет ћутања. Ћутањем, тј. немогућношћу успостављања комуникације на одговарајући начин са блиским особама (братом, љубавником, мужем, ћерком) обележен је читав живот јунакиње.
Одгонетајући смисао реченице коју је у детињству брат изговорио: „Човек је све то што сам себи чини“, јунакиња доживљава катарзу напуштајући породицу на дан ћеркиног венчања.
Попут финог зачина додати су причи елементи фантастике – пас који говори, и то само саме безозразлуке, и загонетна појава мушкарца у сивом мантилу, који незадовољну жену избавља.
„Човек у сивом мантилу је, наравно, стајао тамо, пушио лулу и чекао ме. Изгледао је у длаку исто као и пре свих ових година које су протекле у трену. Пожелела сам да га загрлим и да га питам где се, дођавола, скривао све ово време, али он ми је само пружио руку, баш као некад, и повео ме са собом. Сетила сам се како сам с њим лако налазила излаз из шуме, како бисмо се увек, у само неколико корака, нашли на оној улици којом су пролазили трамваји. Хтедох да му испричам како је једном приликом, давно, угао његове мале улице настао, али баш када сам се спремала да проговорим, појавила се пред нама трафика у којој су се продавали мамци за пецање и мирис реке је несумњиво доказивао да смо тачно ту где је требало да будемо. Видела сам испред себе улицу пуну сенки, зграду, онај улаз са старим дрвеним вратима, ољуштеним и замућених стакала, све је било потпуно исто као што сам памтила, чак су улазна врата шкрипала на исти начин и степениште је под мојим ногама одзвањало баш као и пре. Човек у сивом мантилу је ходао испред мене. Стигли смо до његовог стана. Врата, наравно, нису била закључана, отворио их је широм и пред нама се указала она велика осунчана просторија из које слап светлости полетео право у моје очи и испунио их спокојем.”
