Када је Град главни лик прича, као што се догодило у причама Станковића, онда се, након читања књиге, може стећи утисак да нисмо читали збирку прича него неки омнибус роман. Заправо, читава галерија људских судбина и интересантних оквира прича веома успешно изазива код читаоца осећај боравка у Лисабону, осећај проживљености слика које приповедач ствара више нарацијом и дијалозима него чистом дескрипцијом. Тај читалачки боравак у португалској престоници односи се на разна историјска раздобља, тако да ћете имати прилике да присуствујете разорном земљотресу из 1755, да се склоните од Другог светског рата у Есторил и тамо упознате Душка Попова и Ијана Флеминга, као и да осетите савремени Лисабон преко скица из живота обичних људи и њихових судбина. Приповедање тече мирно, суштински – привидно мирно, јер се перспектива приповедача често меша са пишчевим коментарима у којима читамо извесну дозу хумора и његово поигравање са догмом, нормом, режимом и свим другим сличним стварима које су ту да би нас спутале, ограничиле или заробиле. Ове лисабонске приче аутентично преносе ритам згодног града који може цео да се види са прозора: и вода као у Истанбулу, и мост као у Сан Франциску и Исус раширених руку као у Рију,
а опет све сасвим другачије и типично лисабонско, португалско, тиаговско.
У Алфаму се не долази колима. Улице су преуске и престрме. Овде се иначе тешко и среће неко ко није из краја, тек понеки туририста несвестан да се затекао тамо где живе људи и где му може бити и није место.
У Алфами су прозори таман толики да у сваки може да се урами по радознала бакица. То што је алфамска махала на падини окренутој ка Тежу, то њима није битно. Бабе леп поглед на реку слабо занима. Више воле да знају шта се ради по комшилуку, да надзиру ко пролази улицом и шта се догађа доле на калдрми испод веша што се суши по конопцима. Због тога прозори са стратешки повољним положајем овде служе као осматрачнице: старија особа се налакти на оквир, па непомична, као уљани портрет изложен на фасади, ћути и кибицује.
