Да ли сте се некада питали шта је то што маратонца мотивише да макар и пузећи ипак стигне до циља и којом медитативном методом или мантром успева да постане човек-машина претварајући се цео у ноге које трче? Одговор даје светски познати писац и страствени тркач на дуге стазе, Харуки Мураками, у делу О чему говорим кад говорим о трчању. Објавивши књигу о трчању, читалачкој публици је дао на увид личне мемоаре који су проистекли из тркачких дневничких бележака записаних 2005/2006. године. Мураками је пре свега веома плодан писац и човек невероватне енергије који осим трчања плива, вози бицикл и такмичи се у триатлону. Живот тркача започео је раних 80-их година 20. века у својој 33. години живота, коју сматра судбинском раскрсницом, а у којој је направио и свој „задоцнели али прави књижевни корак”. До данас је написао и превео на десетине романа и истрчао све важније маратоне укључујући њујоршки, па чак и ултрамаратон.

Говорећи о утицају који је трчање на дуге стазе имало на његов живот уопште, на формирање навика и животних принципа, аутор се посебно осврће на везу између трчања и писања наводећи да је већину онога што зна о писању научио управо из трчања. Као најважније квалитете писца, Мураками истиче таленат, моћ концентрације и на првом месту истрајност, а то су предуслови за успех и у трчању, али и било којој другој активности. Мураками пише и о другим лекцијама које је научио захваљујући трчању, о фокусирању на приоритет, о упорности, дисциплини, искушењима на том путу, задовољству због постигнутог, али и суочавању са старењем и проблему одржавања физичке кондиције. Трчање је за аутора пре свега метафора за истраживање сопствених граница, постављање изазова и превазилажење себе самог.

О чему говорим кад говорим о трчању је књига о задивљујућим подвизима човека који је истрчао 100 км у континуитету за нешто више од 11 сати и његовој спознаји физичких и менталних агонија, које су у домену метафизичког.

Муракамијеви мемоари намењени су тркачима, али и свим љубитељима квалитетног штива.