Једна од најцитиранијих (ако не и најцитиранија) реченица из књижевности да „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин“, може врло смислено да се доведе у питање после читања романа „Отаџбина“, Фернанда Арамбуруа.

Мене је на инверзију смисла ове реченице водила већ прва асоцијација после читања неких стотинак страница, јер у погана времена, у времена неправди и искушења, све несреће личе једна на другу (па где год на земљином шару да се догађају, којој год географској ширини и дужини да припадају) а срећа је онај јединствени, редак луксуз који никада није исти када се деси, иако му се на исти начин надамо.

Роман „Отаџбина“ један је од најзначајних савремених шпанских романа овенчан најпрестижнијим књижевним наградама и продат широм света у 1 100 000 примерака само на шпанском језику. Још један показатељ необичности овог штива – ускладили су се и квалитет и квантитет. За мене откриће.

Радња је смештена у временски оквир од осамдесетих година XX века, па до 2011. када ЕТА, чувена баскијска терористичко-политичка организација објављује коначан прекид оружаних активности, прецизније речено терористичких напада и егзекуција.

Борећи се за независност, илити „истину, правду и лепоту“, током периода од нешто више од 40 година (1968 – 2010) извршила је убиства 820 људи (укључујући 340 цивила) и ранила више хиљада жртава, врло често без икакве реалне кривице – улично-организацијски преки суд је убијао и ради недавања донација за покрет, неслагања и пасивности – како је већ ЕТА називала разлоге за неучествовање у суровим обрачунима са шпанском војском, полицијом и властима. Жртве су не ретко биле управо и сами Баскијци и то је главна тема овог романа – живот унутар баскијске заједнице у једном селу надомак Сан Себастијана у коме се дешава крваво убиство.

Разрешење кључног догађаја око кога се креће прича познат је од самог почетка, што нимало не смета ритму и драматургији приповедања, од првих страна знамо и ко је убица и ко је жртва, необичан стил за један напет роман у коме се нелинеарним приповедањем прати судбина две блиско повезане породице, блиско повезане и у срећнијим и у трагичнијм временима.

Историја насиља једне друштвене заједнице, (не)могућност помирења жртава и починиоца и моралних дилема које прате и једне и друге – један је од најјачих утисака после читања овог 637 страница обимног романа и сазнање да је ретко кад нешто онако како се чини да јесте, да је благоглагољива племенитост често далеко од праве доброте и реалних, животних моралних постулата, напротив, обично је то потуљено зло које се успешно прикрива под плаштом наклоности, произишле из личних интереса и лењости духа да се ангажује око било чега другог осим сопствених себичних потреба.

Када се умножи и сабере у гомилу, то „банално зло“ се очитава у највећим како личним, тако и друштвеним трагедијама.

Роман вредан сваког минута читања.