Ba-guf ani mevinah
Давид Гросман припада најзначајнијим савременим израелским и светским књижевницима. Добитник је престижних међународних награда за књижевност и један је од писаца који се налазе у најужем кругу кандидата за Нобелову награду за књижевност. Светску славу стекао је романом Види под: Љубав.
Књигу Њено тело зна чине две новеле које се могу читати засебно, а које заједно чине роман о човековим најинтимнијим емоцијама. У обе новеле радња је врло сведена – вожња аутомобилом или читање болесној мајци. Тежиште приповедања померено је на унутрашњи свет јунака. Стога су главни јунаци овог Гросмановог романа љубав, страст, патња, љубомора, мржња, кајање.
Прва новела – Опседнутост – преиспитује однос између мушкарца и жене кроз опсесивно осећање љубоморе. Присуство треће особе, па макар она била и нестварна, чини се као начин трајања љубави. Безазлене свакодневне радње иницирају опседнутост и патњу, јер у јунаковој свести бивају пројектоване као део тајног живота вољене особе.
Друга новела – Њено тело зна – по којој је и насловљена књига, преиспитује сложен однос ћерке и мајке. Написавши причу о делу мајчиног живота који јој је загонетан, ћерка ту причу чита мајци у постељи. Управо оно што у прочитаној причи остаје нереконструисано ћеркином имагинацијом, у присуству мајке као слушаоца бива спознато кроз интуитивност. Насупрот интелектуалној страни сазнања налазе се телесност, сензуалност, емоционалност као извори свеобухватнијег сазнања.
„Разумела сам, а ипак нисам. Како сам могла да разумем тако нешто? Покушала је да објасни. Причала ми је о океану нектара у срцу. О острву од драгог камења. Рекла је да и ја имам такво место у себи. Покушала сам да га осетим, али једино сам нашла мрак. Она је наставила да говори и видела сам је на њеном острву као округлу, савршену животињу, митолошко кружно створење, са затвореним очима, испружено у потпуном и вечном починку, са репом у устима. Али шта ће се десити ако сам ја болесна? – хтела сам да питам. Шта ће се десити ако ми је потребна сва твоја моћ, чак и твоја моћ оданде? Нисам питала. Један додир електричне ограде био ми је довољан. А она је, као и увек, чула моје ћутање и, уместо да одговори, наставила са покушајима да ме научи како да бринем о себи, како да не допустим да туга света, или било шта друго, продре у моје лично место.“