Један од најузбудљивијих „романа” које сам прочитао уназад неколико месеци свакако је књига о групи Пинк Флојд Кад свиње полете британског аутора Марка Блејка (питак и врло читак превод и врло инструктивни коментари Дејана Цукића). Пинк Флојд је за мене, и, на срећу, не само за мене, посебан континент у океану нових музичких пракси које су обележиле планетарну културу друге половине 20. века. Не рокенрол, не ни wорлд мусиц, ни тзв. класична музика, нити било који други познат облик изражавања тоновима, већ свет за себе. Мислим да сваки истински поштовалац и уживалац те музике осећа неку врсту метафизичког озрачја, ако је то довољно добра реч, које допире из најдубљих делова синтетичке експресије Пинк Флојда. Стога ми ова историја најпосебније светске, не само британске групе, а ту посебност сведочи чињеница да упркос огромном утицају који је извршила није до данас добила истинског наследника (за разлику, рецимо, од Битлса, Стонса или Цепелина), више личи на некакву апартну фикцију, него на документарну прозу, што у првом слоју свакако јесте. Зато је и зовем „роман”. Премда све време кружи око биографија протагониста бенда, виђених из многих перспектива и исказних позиција сведока и учесника, Блејкова књига о Пинк Флојду је много више од пуке реконструкције пређеног пута и хронологије те групе. Она, заправо, полазећи и враћајући се кључној теми односа три кључна лика (Сида Берета,  Роџера Вотерса и Дејвида Гилмора) чији противречан и врло комплексан однос чини основу приче, ретроактивно гради много шири епохални, уметнички, историјски, социолошки, па и политички контекст из којег, као својеврсна синтеза знакова времена, израња звучно-симболична маглина под именом Пинк Флојд. Опус те невероватне дружине, чији је алхемијски продукт много више од пуког механичког збира њихових поједињстава (узети засебно, они су само мање или више инвентивни музичари, узети скупно они су генијални), без икаквог претеривања, иде у ред најбољих уметничких резултата минулог века, са свом снагом епске ширине, психоанализе и психоделије, сна, фантазмагорије и халуцинације, концептуализма и експерименталности, минимализма и есенцијалне редукције… Блејкова књига је и по истраживачком напору, и по начину на који је написана и, најзад, али на првом месту, по узбудљивости коју изазива у заинтересованом читаоцу по свему достојна Пинк Флојда. Те велике енигме која превазилази чак и оне који су је створили.