Из перспективе главног јунака, слуге Родољуба, исприповедана је прича о подвигу Драгољуба Драже Мијатовића, који је двадесетих година протеклог века у селу Жутице на обронцима Копаоника успео да направи јаз дугачак осамнаест километара и доведе воду у своје село. Инспирисан историјским чињеницама аутор је написао динамичан и вишеслојан роман, који се бави се универзалним темама – борба човека с природом, сукоб добра и зла, немогућност остваривања родитељства, неостварена љубав…
Читаоца ће задивити ликови Драже и Рођеног, газде и слуге, њихових жена, Мишел и Радмиле, упечатљиви, вишеслојни; такође и сугестивне слике природе, највише због тога што јунаци живе у дослуху с њом. Питање које отвара роман и даје извесне одговоре јесте однос слике живота у Србији између два светска рата и сто година доцније, у савремено доба.
„Рајски вртови. Тако је изгледао воћњак. Пролећно сређивање, газда издаје задатке. Не сме травка испод воћке да буде. Многе ручице су благословене. И оне две мотичице у чет’ри ручице, Јелена и Косана су брже од мене окопавале саднице. Праве вреднице, све са осмехом. Ништа им није тешко. Таман што су оне гране порасле, газда их је маказама секао. Луд човек. Цело се село спрдало, Мишел приђе газди, гурну му шешир са главе, газда се изнедани, а затим насмеја. Загрли га и пољуби. И дан-данас не знам зашто, али је подигла једну ногу, онако француски, то сам тад први пут видео, чак јој си и сандала одвоји од стопала. Изгледали су лакши од оног мајског ветра што је силазио са Копаоника. Радмила и ја се погледасмо, и она два радника што су нам помогли, и почесмо да се смејемо. Падоше две-три латице на њих. Тад то нисам знао, а сад знам да тако изгледа рај.”
