Neko no nyaku
„На измаку ере Шова“, крајем осамдесетих, млади брачни пар, запослен у издаваштву, води сасвим обичан живот. Станује у изнајмљеној кућици, тик уз велику стару кућу власника имања, усред огромне неговане јапанске баште. У њихову једноличну свакодневицу, непозвана, једнога дана улази „гошћа“, мачка из комшилука. Налик на многе друге мачке, али јединствена, „танушна и малена“, веома живахна и склона игри, Ћиби неприметно уноси промене у њихов статичан живот. Њихов дан постаје подређен Ћибиним мачјим хировима, њеној слободи да се појави ниоткуда и нестане кад год јој се прохте и тренуцима ишчекивања њеног доласка. Осим љубави и пажње коју пружају бићу које је окупирало њихов свет, свакодневицу двоје људи испуњавају писање, посете културним збивањима, посматрање баште која се мења с променом годишњих доба, али се они суочавају и са болешћу и смрћу пријатеља и личном несигурношћу услед велике економске кризе у Јапану.
У свом првом роману, аутобиографском, у коме се наизглед ништа не догађа, јапански песник и књижевни критичар Такаши Хираиде (1950) пише и о мачкама, њиховој природи, склоности да изаберу и усвоје једног или више власника, али пре свега о неосетној пролазности времена и живота, о старењу и губитку.
Након објављивања 2014, роман Гошћа је врло брзо постао бестселер у Француској, Америци и Енглеској, а свом је аутору донео престижну књижевну награду Јапана „Кијама Шохеи“.
У делу улице код те окуке дечак се често весело играо, али пошто су се наши животи одвијали као у потпуно различитим временским зонама – ја сам ноћи проводио за писаћим столом – сретали смо се тек покаткад. Па ипак, његов продоран глас: „Ја ову мацу водим кући!“ пронео се преко ограде, право до мог места за столом над једним касним доручком. Како сам је тих дана видео да се врзма око дворишта, које је било величине балкона за сушење рубља, на звук дечаковог гласа усне су ми се развукле у осмех. Сад кад о томе размишљам, била је то пропуштена прилика.
