Fahrenheit 451
Чега се књиге плаше (осим прљавих руку, бурека и кафе)?
Телевизије? Ко ће однети победу у том надметању? Књиге ће стрпљиво спавати на полици. Можда бар у некој тури брисања прашине успеју да привуку пажњу и приме у свој загрљај неке радознале очи које виде даље од свог носа.
Али против кога немају никакве шансе?
Ватра представља крај свих њихових снова.
Зато је ноћна мора сваке књиге „Фаренхајт 451″, дистопијски роман Реја Бредберија.
У неодређеној будућности није то више такмичење само са једним телевизором, ту су сви зидови соба у екранима и целодневним програмима. Основна обележја времена су бука и брзина. Непрекидно се врте празне приче, али прави људски разговор више не постоји. Ни књиге готово да више не постоје – уколико се открију у некој кући, моментално долази пожарна бригада да их запали. Јер то је већ годинама њихов посао, у ствари, то им је ваљда одувек и био посао? Куће су незапаљиве и нико се више ни не сећа да су пожари избијали сами. Нико се не сећа ни шта се десило пре пет, десет, годину дана, а камоли давне прошлости. О томе нико ни не размишља.
А онда је једна необична девојка изнела своје мисли једном бригадиру.
„Сувише размишљаш“, узнемирено рече Монтаг.
„Ретко гледам ‘собне зидове’, ретко идем на трке или у Забавне паркове. Ваљда зато и имам много времена за луде мисли. Јесте ли на периферији града видели рекламне паное од шездесет метара? Јесте ли знали да су рекламни панои некад били дугачки само шест метара? Међутим, кола су почела да јуре страшно брзо, па су рекламе морале да се продуже како би људи стигли да их одгледају.“
„Нисам то знао!“ Монтаг се нагло насмеја.
„Кладим се да знам још понешто што ви не знате. Ујутру на трави има росе.“
У тренутку није морао да се сети да ли то зна или не зна, и прилично се узрујао.“
