У књизи у коју је стало седамдесет и шест текстова – чланака, есеја, колумни, предговора, расправа, разних записа и бележака, интервју који је дао за париски лист Paris Review, једна аутобиографска прича, и најзад, беседа коју је одржао приликом уручења Нобелове награде 2006, велики турски романописац Орхан Памук пише о својим сећањима, радостима и стрепњама, запажањима и размишљањима о свету који се препознаје и у његовим романима.

Памук новинар, есејиста, књижевни критичар, попут Памука романописца, на једнако маестралан начин у овој збирци „сваштари“ пред читаоца ставља свој уметнички, интелектуални, приватни свет. Пише о свом детињству, породици, оцу који му је, између осталог, открио свет западноевропске књижевности, о многим малим стварима које боје његов свакодневни приватни живот, о томе како је студирао архитектуру, намеравао да постане сликар, па је схватио да жели да постане романописац… Већ на првим страницама књиге, Памук бележи: „Да бих био срећан, потребно ми је да се сваки дан бавим књижевношћу“. И он то чини, и као писац и као читалац. Пише о уметности писања које за њега представља „начин живота“, о томе како „затворен у соби са књигама“ месецима и годинама ствара своје романе. Пише о оријенталној књижевности и уметности, о европским писцима којима се од младости дивио и чија су дела на њега утицала, помиње Монтења, Стендала, Флобера, Кафку, Толстоја, Мана, посебне есеје посвећује Камију, Достојевском, Жиду, Бернхарду, Набокову… Пише о књигама које је читао и које за њега представљају „незаобилазан део света“. Описује свет низглед обичних људи који га окружује, свакодневни живот на улицама Истанбула, који је за писца центар света, а и Њујорка „престонице света“, заборављеног града Карса на североистоку Турске, Франкфурта, Париза… Разматра међународни положај Турске, њено место у Европи, процес и проблеме европеизације и идентитет људи рођених и одраслих у Турској, негде између Истока и Запада.

Рођен на Нишанташу, у европском делу Истанбула, Памук је растао под утицајем западноевропске културе и европски је оријентисан, али се не одриче културног и духовног наслеђа Турске. Његов је свет „мешавина локалног, националног и западног света“. А ма где стварао, на Истоку или на Западу, „писац који најпре у себи крене на путовање, откриће вечито неизбежно правило добре књижевности: књижевност је дар да се своја прича исприча као прича других људи и да се приче других испричају као да су наше сопствене“, закључује Памук у беседи на свечаности доделе Нобелове награде.