Романом Данас је среда Давид Албахари, један од најзначајнијих и најпревођенијих савремених српских писаца, ослања се на тематски сродна дела у којима преиспитује „слике из породичног живота“.
Описујући свакодневицу Паркинсонове болести, Албахари открива сложене породичне односе кроз разговоре оца и сина. Подстакнут Паркинсоновом болешћу, коју прихвата као заслужену казну, отац настоји да исприповеда сину делове властите историје из времена када још није био његов родитељ. У настојању да исповест предухитри деменцију, или је чак дочека као избављење од сећања, Албахари граничну ситуацију свог јунака користи као повод да преиспита смисао егзистенције. У фрагментарним сећањима која отац приповеда док шетају по Земунском кеју, сину се указује неслућена слика оца.
Схватајући своју болест као заслужену „круну од трња“ отац исповеда делове сећања на време проведено на Голом отоку, док се истовремено открива и као неко ко је бахат и осоран, чврсто уверен у идеологију коју је заступао. Насупрот некоме ко преживљава свакодневне тешкоће проузроковане болешћу, кроз сећања искрсава фигура човека који је немилосрдно спроводио механизам тоталитарне власти.
„У сваком случају, није лако суочити се са чињеницом да је биће уз које си растао и које ти је показивало топлину и љубав, дакле, да је то биће само један од злотвора пласираних на листи тражених злочинаца. Мој отац – комуниста. Мој отац – члан Озне. Мој отац – задужен за спречавање ширења религије у војвођанским селима. Мој отац – извршитељ казни. Мој отац на леђима попа Николе. Мој отац као мој отац. Мој отац као крај свега и почетак свега осталог. Мој добри отац који чува стражу смрти. Мој отац који је све то и ништа од свега тога. Мој отац који није мој отац, као што ни ја нисам његов син.“
