Прочитајте роман Црничани светски познатог генетичара Миодрага Стојковића! Изненадиће вас срећни спој научника и зрелог романописца. Тако нешто само реткима успева – као нпр. аргентинском физичару и нобеловцу Ернесту Сабату, или нашем писцу и математичару из дијаспоре Владимиру Тасићу. Прочитајте Црничане да бисте видели како је то када данас, у времену ултимативне модерности, један светски путник и грађанин света пише о идиличним и уснулим селима балканске недођије с почетка XX века. Црничани су село на крајњем југу Македоније, покрај Дојранског језера. Село дувана и тежака. Село српских колониста и ратних победника, и завичај Македонаца, Турака , Грка, Шиптара, Бугара, Јевреја, Цинцара… Кроз опис сукоба и нетрпељивости староседелаца и дођоша, Комита и Контракомита, српских ројалиста и ВМРО, развија се и пропада мит о интегралном Југословенству, и деконструише једнако нереалан мит о „Српској Македонији“. Сви набројани друштвени слојеви су, на један или други начин, зависни од дувана и од државног монопола на дуван, којим управљају ратни профитери и политичарски башибозук, какав и данас постоји. Суптилну арому трилера роману дају тајне операције нацистичких агената да се домогну комплетног рода чувеног македонског дувана. Све је описано на основу оригиналних докумената које је аутор проучио у немачким архивима.
Ипак, више од свега, Црничани су прича о поетској и чистој љубави Влајка и Роске, о нераскидивом пријатељству Србина Влајка и Турчина Гуље, о томе да за добар живот нису потребни новац, власт, раскош, него добри људи.
Роман о патинираним ванвременским крајолицима Јужне Македоније. О времену болном и величанственом. Болном у материјалном трпљењу и оскудици, величанственом у једноставности живљења и духовном богаству. Књига је узорна у књижевном, језичком и етичком смислу.
Мењају се имена, вере, национална припадност. У попису становништва један брат се изјашњава као Бугарин, други као Србин. Можда су обојица некад били Бугари? Или Срби? Македонци? Грци? Турци? Ко ће га онда знати где су разлике? Знам ако продаш дедовину, продајеш себе. Знам ако једном продаш – увек ћеш.