Када сам почела да читам ову књигу, очекивала сам да ћу сазнати нешто више о биографским подацима једног од најпознатијих и најуспешнијих југословенских глумаца, Бекима Фехмиуа. Међутим, то се није догодило. Обрела сам се на Косову, прве половине ХХ века, у Призрену, у породици првог школованог албанског учитеља на тим просторима – Ибрахима Фехмиуа, оца седморо деце. Срби су га оптуживали да је албански националиста, а Албанци да је српски шпијун.
Ова аутобиографија представља својеврстан приручник за родитеље јер, приповедајући о свом одрастању у неким другачијим околностима, Беким у ствари говори о томе како је Ибрахим од своје деце начинио ваљане људе. Приказујући голготу свога оца, Беким покушава да растумачи и објасни корен свих сукоба међу Албанцима и Србима на Косову – неразумевање. Књига заправо говори о данас, нажалост, помало заборављеним вредностима, као што су – част, поштење, храброст, доследност, интегритет, пожртвованост…
Тата је ставио прст поред снажног, намргођеног лица, са дугачком разбарушеном косом. Овај се зове Лудвиг ван Бетовен. Татино, овај човек је један од највећих. Имао је злу судбину. Рано је оглувео. Трагедија! Али, ево, овај, Бетовен, баш кад је био потпуно глув, компоновао је и написао највеличанственија дела. Али, како, можеш ти да питаш, глув човек, који ама баш ниша не чује, компонује и пише музику? Вољом. Снажном вољом коју само човек поседује. Зато вежбај. Не зато што ти то кажем ја или наставник. Већ за себе. Вежбе развијају и јачају вољу. Тако, татино…
